Ulica Modene do pre nekih stotinjak godina nije postojala, pa je u odnosu na ostale ulice u okruženju relativno nova.
Osnovana je 1926. godine, a ime je dobila po gradu Modena u Italiji.
Nastala je realizacijom velikog urbanističkog plana između dva svetska rata, kada je porušen jedan broj kuća koje su se nalazile između sadašnjeg Bulevara Mihajla Pupina i Zmaj Jovine Ulice, odnosno ulice Kralja Aleksandra, a kako bi se oslobodio prilaz iz tog pravca centralnom gradskom trgu, Trgu slobode.
Modena, grad pobratim
Novi Sad je međunarodnu saradnju otpočeo 1963. godine, kada je sklopljeno prvo ovakvo prijateljstvo našeg grada sa gradom i provincijom Modenom, koje je 1984. godine ojačano potpisivanjem Sporazuma o daljoj saradnji.
Saradnja sa ovim živopisnim italijanskim gradom zasniva se na ekonomskoj razmeni i projektima, saradnji u oblasti turizma, komunalnim infrastrukturnim sistemima, podizanju kapaciteta opštinskog organizovanja i uprave, kulturnim programima i manifestacijama, sportu i humanitarnoj pomoći.
Ovaj šarmantni grad poznat je po automobilizmu, gastronomiji i impozantnom umetničkom blagu.
Glavni trg Piazza Grande, s katedralom Duomo iz 12. veka, koja je građena u romanskom stilu, sa 84 metra visokim tornjem Ghirlandina, sa čijeg vrha se pruža pogled na ceo grad, proglašeni su svetskom kulturnom baštinom UNESKO-a.
U samom centru grada je i biser barokne arhitekture palata Ducal, nekadašnje sedište suda, a danas dom Vojne akademije.
Modena je rodno mesto Lučijana Pavarotija i Enca Ferarija, čiji su domovi pretvoreni u muzeje. Sedište je fabrike automobila Ferari.
Jedan od najboljih restorana na svetu Osteria Francescana, nalazi se upravo ovde.
Danas, bajkoviti trg i park u Modeni nazvan je po našem gradu – Parco piazza d’armi Novisad.
Na samom početku ulice nalazi se zgrada predratne Hipotekarne banke, a danas Poreske uprave Ministarstva finansija Republike Srbije.
Zanimljivo je da je gradnja ove zgrade započeta pred sam Drugi svetski rat, 1940. godine za sedište Hipotekarne banke. Od 1940. do 1942. godine izvođači radova su uspeli da završe grube radove i da objekat stave pod krov.
Kako je rat već uveliko trajao, svi dalji radovi su prekinuti, a nastavljeni su tek posle oslobođenja 1946. godine.
S obzirom da su radovi nastavljeni neposredno nakon rata, u vreme velike oskudice, pravo je čudo sa koliko kvaliteta je posao završen do kraja.
Novosađanima je ova zgrada poznata kao „zgrada SDK (Es-De-Ka)“, odnosno zgrada Službe društvenog knjigovodstva.
Odmah do nje nalazi se Palata Trgovačke, industrijske i zanatske komore.
Trgovačka, zanatska i industrijska komora bila je važna institucija između dva svetska rata, jer su novosadski privrednici koji su se u njoj okupljali bili veoma moćni i uticajni.
Posle rata u njoj se nalazio Pokrajinski komitet saveza komunista.
Objekat koji dominira ulicom Modene svakako je Tanurdžićeva palata.
Tanurdžićeva palata je jedina stanarska zgrada u ulici Modene. Iako postoje dva ulaza u zgradu, sa kućnim brojevima 1 i 3, zgrada je zapravo jedna celina, spojena sa unutrašnje strane zajedničkim terasama.
Građena je od 1934. do 1936. godine po nalogu trgovca Nikole Tanurdžića, u stilu moderne.
Prethodno se na ovom mestu nalazilo nekoliko kuća koje su pripadale Glavnoj ulici (Zmaj Jovinoj), a među njima i spratna kuća, u čijem se prizemlju nalazila tada poznata novosadska pivnica „Minhen“.
Kuća u kojoj se nalazila pivnica „Minhen“ je potom srušena, uz veliko negodovanje Novosađana, kako bi se oslobodio plac za novogradnju.
Pred početak Drugog svetskog rata, 1939. godine, Nikola Tanurdžić se odlučio da Palatu proširi izgradnjom savremenog hotela Rex, takođe po projektu Đorđa Tabakovića.
Dogradnja je trajala do 1941. godine, na strani ulice Ilije Ognjanovića, a kako se završetak radova poklopio sa početkom rata, prvi „gosti“ novoizgrađenog hotela bili su okupatori, koji su ga koristili za smeštaj svojih oficira.
Poslednji građevinski radovi na proširenju zgrade izvršeni su 1981. godine, kada je Grad, zbog manjka turističkih smeštajnih kapaciteta, uz prostor (sada) Hotela „Putnik“ dozidao još jedan deo.
Inače, u vreme kada je Tanurdžićeva palata izgrađena, bila je prva petospratnica u gradu, pa je predstavljala pravu atrakciju.
Malo je poznato da je nakon završetka izgradnje postojeće zgrade odmah preko puta započeta i izgradnja zgrade „blizanca“.
Prostor sa druge strane ulice, a u kojem se danas nalaze kafići, restorani i prodavnice, zapravo je prizemlje planiranog objekta.
Prema projektu, bilo je planirano da dve zgrade budu spojene mostom sa staklenom kupolom, po ugledu na već postojeća arhitektonska rešenja u svetskim metropolama.
Za potrebe gradnje zgrade Nikola Tanurdžić nije štedeo.
Najpre je visokom ponudom na licitaciji za plac na kojem se nalazila pivnica „Minhen“ obeshrabrio potencijalne konkurente.
Zatim je 1930-tih raspisao međunarodni konkurs za idejno arhitektonsko rešenje nove zgrade, na koji se prijavilo čak 400 arhitekata, a čast je pripala Đorđu Tabakoviću, već tada poznatom novosadskom arhitekti.
Nakon izabranog rešenja, Tanurdžić i Tabaković su posetili više evropskih gradova, kako bi se što više upoznali sa arhitektonskim stilovima koji su u to vreme bili aktuelni i tada modernim tehnikama gradnje.
Priča se da je opeka koja je korišćena u gradnji A kvaliteta, uvezena čak iz Beča.
O kvalitetu materijala od kojih je zgrada podignuta, zvučnoj i toplotnoj izolaciji i današnji stanari su spremni da posvedoče.
Jedni od prvih liftova u Novom Sadu ugrađeni su upravo u ovu zgradu. Ima ih dva, od čega je danas u funkciji samo jedan.
U prizemlju zgrade izgrađeno je 14 lokala i, u to vreme najsavremeniji bioskop Rex sa 700 sedišta.
Hotel koji je Tanurdžić dozidao baš pred početak Drugog svetskog rata bio je za svoje vreme veoma moderan. U njemu je bilo sprovedeno centralno grejanje, u sobama postojali su telefoni i radio aparati, kao i druge luksuzne pogodnosti.
Prvi stanari Tanurdžićeve palate
Stanovanje u Tanurdžićevoj palti, kako nekada, tako i danas je velika privilegija.
U predratnom periodu Nikola Tanurdžić je držao visoke cene zakupa stanova, zbog čega su najveći broj stanara činile bogate jevrejske porodice.
Nikola Tanurdžić je, na neki način, bio upravnik zgrade. On je rešavao probleme stanara i starao se da u zgradi sve „bude pod konac“. Takođe, on je i uveo kućni red i pravila ponašanja u zgradi.
Porodica Tanurdžić živela je u stanu od 300 m2 na prvom spratu, a koji je bio posebno projektovan za njihove potrebe.
Zgrada je zapravo tada i dobila naziv Tanurdžićeva palata.
Ulazi u zgradu su imali tepihe, a u hodnicima su se nalazili fenjeri i svećnjaci.
Svaki od već pomenutih liftova je imao jednog zaposlenog, koji je stanare „vozio“ do željenog sprata, jer je to tada bila inovacija, pa većina stanara nije bila dovoljno hrabra da se sama vozi liftom.
Onda je došao Drugi svetski rat, a kako su to bili teški dani za Jevreje, većina stanara ove zgrade koja je pripadala ovoj veroispovesti nestala je u ratnom vihoru.
Nakon rata, odlukom tadašnjih vlasti izvršena je nacionalizacija imovine, porodici Tanurdžić ostavljen je samo stan u kojem su živeli, dok su u ostale stanove useljene porodice palih i zaslužnih boraca oslobodilačkog rata.
Treba istaći da život novih stanara nije bio nikakav luksuz, jer je u prostrane stanove bilo useljeno i po nekoliko porodica, pri čemu su morali da zajednički dele kuhinju i kupatilo.
Novouseljeni stanari imali su pravo doživotnog plodouživanja, nakon čega su stanovi, vraćani u državnu svojinu.
Početkom 1980-tih stanovi koji su vraćeni u državnu svojinu stavljani su na licitaciju, pri čemu su potomci plodouživalaca imali pravo preče kupovine.
Kako stanovi ni tada nisu bili jeftini, većina onih koji su se tada odlučili da kupe stan u Tanurdžićevoj palati morali su da podignu dugoročni kredit kod banke (na 30 ili 40 godina), pa i danas ima pojedinih slučajeva stanara koji taj kredit još nisu otplatili.
Zakonom o restituciji koji je donet 2000-tih godina, potomcima Nikole Tanurdžića vraćena je oduzeta imovina koja je bila u vlasništvu države, a za oduzetu imovinu koju je država prodala, isplaćeno je obeštećenje.
Svako ko je odrastao u ulici Modene morao je živeti u toj zgradi.
Ulica Modene ranije je bila otvorena za saobraćaj, njome su išli gradski autobusi, a pre njih tramvaji. Autobuska okretnica je bila na Trifkovićevom trgu, pa su odatle stanari putovali dalje, do svojih destinacija.
Kafići koji se danas nalaze preko puta Tanurdžićeve palate ranije nisu postojali, na njihovom mestu nalazile su se prodavnice i butici. Ceo taj prostor služio je kao uređeno šetalište sa klupama, poput onih koje se danas nalaze na Trgu slobode.
Ono što je specifično bilo za decu koja su odrastala u Tanurdžićevoj palati je da nije bilo mnogo prostora za igru, jer je praktično odmah ispred zgrade tekao gust saobraćaj.
Zato su deca Tanurdžićeve palate za igru, klikeranje, fudbal i slično, koristila obližnje Partizanovo igralište u ulici Ilije Ognjanovića i Dunavski park.
Dunavski park je za njih bilo posebno mesto, jer su tu mogli do mile volje da se pentraju po drveću, a kada s proleća krene sezona ringlova, tu su mogli da ih beru i da se njima slade.
Osim Dunavskog parka i Partizanovog igrališta, na raspolaganju za igru im je bila ogromna terasa na prvom spratu koja se nalazi u sklopu zgrade, sa unutrašnje strane.
Tu su deca iz Tanurdžićeve palate, zapravo, provodila najviše vremena, a roditelji su mogli da ih vide sa svojih terasa. Takođe, na terasi su mogli da se klikeraju, iako je podloga betonska, jer su imali određene rupe, koje su bile rupe za klikere.
Osim klikeranja, na velikoj terasi u sklopu zgrade igrali su se vije, koju su zvali „Vije po crnom“, zato što su procepi između betonskih ploča na terasi bili namazani smolom i crnim katranom, a pravila igre su nalagala da je dozvoljeno kretanje samo po ovim crnim delovima.
Kasnije je u drugom delu terase napravljen koš, igrao se basket, i to, naravno, strogo po pravilima kućnog reda, koji je trajao od 14 do 17 časova.
Inače, pravila kućnog reda koja se primenjuju u ovoj zgradi datiraju još iz vremena prvog vlasnika zgrade, Nikole Tanurdžića. Stanari su jednostavno, i nakon što su stanovi prešli u privatnu svojinu, nastavili da poštuju ta pravila zgrade i kućni red.
Krajem `80-tih godina, u prizemlju zgrade je još postojao bioskop, sada nazvan „Narodni bioskop“, koji je imao dva ulaza, sa strane Modene 1 i sa strane Modene 3.
Stanari Tanurdžićeve palate ovaj period ne pamte po najlepšem periodu, jer se u Narodnom bioskopu, u večernjim projekcijama, posle ponoći puštao „film za odrasle“ i po tom sadržaju je bio jedini u gradu.
Tada se po ulazima skupljalo svakakvog sveta i svašta je moglo da se vidi, pa su roditelji iz razloga bezbednosti morali da silaze po decu kako bi ih bezbedno dovela do kuće.
Tokom `90-tih godina bioskop je prestao sa radom.
Na njegovom mestu otvoren je luksuzni Tržni centar Rex.
Prostor je kompletno preuređen, zasijao je sav u beloj keramici, a u lokale koji su napravljeni uselili su se ekskluzivni butici.
Međutim, nakon jedne decenije, i ovaj tržni centar je propao jer su troškovi iznajmljivanja lokala bili previsoki za zakupce.
U periodu nakon gašenja tržnog centra, u ulazu Modene 1, nalazila se picerija Rex, sa vrlo kvalitetnom picom, te su ljudi često dolazili tu da jedu.
Nakon što je i picerija zatvorena, prostor je korišćen za tombolu, gde su penzioneri bili najčešći posetioci.
Prvi kafić koji se nalazio u prostoru preko puta Tanurdžićeve palate je „Bistro“. Otvoren je negde `90-tih godina i dugo je bio jedini u ovoj ulici.
„Bistro“ je imao veliki lokal i, u letnjem periodu, veliku baštu, a važio je za lokalni bircuz. Radio je 24/7, pa je za većinu predstavljao mesto početka izlaska u noćni život i mesto na kojem se izlazak završavao.
Kako `90-tih godina nije bilo noćnih autobuskih linija (do pojave Disko-busa), svi oni koji su živeli dovoljno daleko od centra grada u „Bistro“ su svraćali da se „zagreju“ pred početak večeri i ujutro, pre prvog autobusa, „na po još jedno (piće) pre spavanja“.
Za razliku od objekata sličnog tipa, u „Bistrou“ nikada nije bilo tuča, većih incidenata niti preglasne muzike.
U „Bistro“ su uglavnom navraćali stariji posetioci, koji malo više vole kafanu, društvo i druženje.
Sledeći ugostiteljski objekat koji je otvoren je kafić (kasnije i restoran) „Modena“, a danas se u ovoj ulici još nalaze kafe-restoran „Petrus“ i picerija „Karibik“.
U prizemlju Tanurdžićeve palate, na samom uglu Ulica Modene i Zmaj Jovine nalazila se prodavnica „Progres“.
To je bila velika radnja koja se prostirala sve od ulaza, koji je bio iz pravca Zmaj Jovine ulice, pa do stanarskog ulaza u zgradu Modene 1.
U ponudi je bilo sve, od garderobe, obuće, pokućanstva, pa do dečijih igračaka.
Danas je ovaj prostor izdeljen na više zasebnih lokala u kojima se prodaje različita roba.
Iako u celoj ulici postoje samo dve stambene zgrade, ova ulica može da se pohvali da su u njoj živele neke znamenite ličnosti Novog Sada i šire.
Naime, u ovoj zgradi živeo je i stvarao pisac i akademik Aleksandar Tišma.
U troiposobnom stanu na četvrtom spratu Tanurdžićeve palate, koji mu je darovan kao zaslužnom građaninu, pisac se sa porodicom uselio 1969. godine i tu je živeo sve do svoje smrti 2003. godine.
Neka od njegovih najznačajnijih literarnih dela nastala su upravo u ovoj zgradi.
Zato je spomen-ploča sa imenom Aleksandra Tišme na jednom od ulaza u zgradu obogatila ionako zanimljivu istoriju palate i podseća na značajnog pisca.
Inače, stariji Novosađani se sećaju Aleksandra Tišme kao strastvenog šetača. Neizlečivo je bio zaljubljen u Novi Sad, bio je njegov najverniji šetač. Satima je, neumorno, krstario novosadskim bulevarima, trgovima, ulicama i uličicama.
Stanari Tanurdžićeve palate ga se sećaju kako je satima udubljen u misli šetao zajedničkim terasama zgrade, sa sprata na sprat, od prvog do poslednjeg, pa onda opet u krug.
Drugi poznati stanar ove ulice je novosadski muzičar Janika Balaš, koji je svoje poslednje dane proživeo upravo u ovoj ulici.
Janika Balaž osnovao je tamburaški orkestar koji je imao osam članova. Proslavili su se pesmom „Osam tamburaša s’ Petrovaradina“.
Za Janikinu osmorku čulo se širom Evrope. Svirali su engleskoj kraljici Elizabeti II, a u pariskoj Olimpiji Janika je nastupao čak 36 puta.
Kao velikom zaljubljeniku u Dunav i Petrovaradinsku tvrđavu, gde je najčešće i nastupao sa svojim bendom, blizina ove dve lokacije ulici Modene mu je sigurno odgovarala i ulepšala poslednje dane.
Najstariji poznati „stanar“ ove ulice svakako je drvo koprivića, koje se nalazi na početku ulice Modene, na uglu sa ulicom Ilije Ognjanovića.
Ovo vremešno stablo, za koje se procenjuje da ima preko 130 godina, nekada je bilo deo drvoreda koji je išao duž ulice Ilije Ognjanovića, ali je danas samo ono preostalo.
Prvi put je stavljen pod zaštitu kao Spomenik prirode davne 1978. godine i predstavlja poseban primerak ove vrste zbog svojih impozantnih prirodnih i ambijentalnih vrednosti.
S obzirom da prvim Rešenjem o stavljanju pod zaštitu nije bio definisan prostor oko Spomenika prirode kao ni zaštitna zona to je ispravljeno donošenjem nove Odluke o zaštiti 1995. godine.
Prvi sanacioni radovi na stablu izvršeni 1985. godine i time je stablo bilo zaštićeno od daljeg propadanja.
Za upravljača ovog Spomenika prirode određeno je JKP „Gradsko zelenilo“ koje je zaduženo za sprovođenje svih propisanih mera i uslova zaštite.
U cilju suzbijanja truleži na deblu koprivića u prethodnom periodu primenjene su najsavremenije metode zaštite stabla od truljenja.
Koprivić je do sada dostigao visinu od preko 15 metara, a svojom bujnom krošnjom pravi hlad, koji predstavlja pravi spas tokom letnjih meseci, kada „upeče zvezda“.
Na tabli koja se nalazi na drvetu stoji svedočanstvo da baš to stablo predstavlja Spomenik prirode, a koprivić ga nosi poput neke medalje, svojevrsnog priznanja za dugovečnost.
Preuzmite android aplikaciju.
