Почетна > Нови Сад
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Трг Марије Трандафил (ФОТО)

Овај трг, некадашњи новосадски Житни трг, спада у најстарије делове града, а на плану града из 1745. године не представља посебну целину већ је део данашње Пашићеве улице, тада под именом „Велика чаршија“
Фото: Градске инфо

Трг се кроз историју најчешће називао Житни трг.

Ово име је добио крајем 18. века, када је овамо из Змај Јовине пребачена житна пијаца, па је трг добио име Житни трг.

Од 1927. добија име Кнегиње Зорке, а за време окупације поново носи име Житног трга, али на мађарском језику.

Фото: Градске инфо

После рата накратко је опет Трг кнегиње Зорке, од када је све до 2001. био Трг Светозара Тозе Марковића.

Иначе, Светозар Марковић је једно време живео и деловао као емигрант у Новом Саду. Поред осталог био је активан и у Задрузи Срба занатлија, чије се седиште налазило на овом тргу.

Данас се на згради Матице српске налази табла посвећена овом родољубу.

Фото: Градске инфо

На тргу, на месту где се укрштају Кисачка и Темеринска улица се налазио камени крст постављен 1852. поводом бомбардовања Новог Сада 12. јуна 1849. године.

После Другог светског рата крст је морао бити премештен на Алмашко гробље, а како је постојао страх да би могао бити уништен од стране нових власти, посвећен је жртвама из Другог светског рата.

Турски хан

Захваљујући новом, повољниjем положаjу Нови Сад се брзо развиjао у напредну варош трговаца, занатлиjа и баштована.

С тим у вези у њему je нарочито оживео трговачки и робни промет, тако да je у граду и боравило и кроз њега пролазило много страних трговаца.

Фото: Градске инфо

Трговци коjи су у Нови Сад долазили из Турске и уопште са балканских простора, били су обавезни да одседну и неко време проведу у хану, као у некој врсти карантина. Због тога су Новосађани ову гостионицу и називали Турски хан или краће Хан.

Трговци и путници са Балкана у Нови Сад су долазили из Срема друмом и преко понтонског моста на Дунаву, а такође и лaђaма.

Они су своjим лaћaма и робом стизали скоро до самог хана Дунавом, jедним од многих рукаваца Дунава, коjи се са источне стране увлачио у градску териториjу и пролазио кроз Подбару.

Хан je постоjао цео један век, од 1748. до 1849. године, када je порушен и спаљен, као и скоро цео град, приликом бомбардовања града са Петроварадинске тврђаве.

До изградње Дома за незбринyту децу, плац на месту некадашњег Хана служио је за лоптање ђака Милетићеве основне школе и као место на којем је гостовао чувени „Циркус Хенри“.

Како је Трг Марије Трандафил умало постао централни градски трг

Месту на којем je био хан и даље je придаван значај, па je уступано само на привремену употребу.

Било je разних комбинациjа за шта да се искористи за дуже време. После Револуциjе 1848-49. године и рушења града предстоjало je подизане нове Градске куће.

Фото: Градске инфо

Према замисли Светозара Милeтиhа, градоначелника 1871/72. године, нову Градску кућу требало je подићи на месту где je био хан, нарочито с обзиром на величину плаца.

Томе би, по његовој замисли, следило формирање централног градског трга и осим Градске куће, подизање још низа репрезентативних зграда, међy коjима и централне гpaдcкe основне школе (само je то и реализовано – Николаjевска школа).

Фото: Градске инфо

Овој Милетићевоj концепцији формирања централног градског трга супротстављена je друга – да се трг обликуjе испред католичке цркве.

Ова друга концепција je усвојена и реализована на прелазу из 19. у 20. век, градњом нове католичке цркве на истом месту, нове Градске куће преко пута ње и jош неколико других грађевина.

То место, данашњи Трг Слободе, има и данас функциjу цетpалног градског трга, иако град има десет пута више становника него на почетку овог века.

Од сиротишта до најзначајније српске институције

Плац на којем je био хан причекао je још 25 година на другу намену, када га је купила богата новосадска добротворка Мариjа Трандафил и завештала Матици српскоj да на њему подигне данашњу зграду, намењену Дому за незбринyту децу.

Фото: Градске инфо

Колико je ово био велики допринос решавању једног крупног социјалног проблема не треба посебно подвлачити.

Дом je предат на употребу 1912. године.

Фото: WikimediaCommons

Овој сврси je дом, међутим, служио само до 1929. године, када се ова институциjа преселила у такође за њy подигнуту зграду изван града – на Саjлову (данашњи Ветеринарски институт).

У зграду дома уселила се Матица српска која се у њој и данас налази.

Фото: Градске инфо

Зграда Матице српске званично припада Улици Матице српске 1, па само из тог разлога овај пут нећемо детаљније писати о њој.

Због огромног значаја за национални идентитет и културно наслеђе српског народа, ова зграда и институција која се у њој налази биће детаљно описани у неком наредном тексту.

Милетићева (Николајевска) основна школа

Преко пута зграде Матице српске се налази зграда Српске основне школе, познатије као Милетићева основна школа, изграђена у стилу класицизма, са основом у облику ћириличног слова „Ш“.

Фото: Градске инфо

Грађена је  од 1871. до 1874. године у порти Николајевске цркве, на основу пројекта Ђерђа Молнара, „трошком варошке општине“ по одлуци Главне скупштине Магистрата из 1869. године.

Усвајање Закона о јавној настави 1868. године било је од великог значаја за развој просвете у Новом Саду.

Настава је постала доступна свим вероисповестима, уз обавезу родитеља да своју децу морају слати у школе.

У њој су се учила деца људи због којих је Нови Сад Назван Српском Атином или Српским Паризом.

Милетићева школа и данас је образовна установа. У њој се данас налази просветна установа за школа за школовање угоститељских кадрова, па је подрум преадаптиран у познати новосадски ресторан „Старо здање“.

Фото: Градске инфо

На фасади зграде налази се постављена табла са ликом Светозара Милетића.

Фото: Градске инфо
Палата Томин

Палата Томин на тргу Марије Трандафил под бројем 12 представља један од највреднијих примера мађарске сецесије на простору Новог Сада.

Палата адвоката Томина изграђена је 1909. године у стилу сецесије и припада типу градских палата средње Европе.

Фото: WikimediaCommons/Ванилица

Више зоне фасаде детаљно су украшене декоративном опеком и белим малтерским украсом.

Красе је три елегантно извијена забата који вертикално деле фасаду. Подножје зграде, портали и балкони направљени су од црвенкастог вештачког камена што је један од првих примера употребе овог материјала на нашим просторима.

Како зуб времена није био наклоњен овој грађевини, она је у тренутку писања овог текста подвргнута опсежним рестаураторским радовима, како би се сачувала за будуће генерације новосађана.

Занатски дом

Једноспратна зграда поред Палате Томин посебно се истиче крупним ћириличним словима од профилисаног лима и натписом „Занатски дом“.

Фото: Градске инфо

Између овог натписа, налази се рељефна група са фронтално постављеном фигуром мајстора ковача – ковача и његовог шегрта, уз наковањ и коларски точак, као симбола њиховог заната.

Нови Сад је током протеклих векова био веома јак регионални трговачки центар, у коме су се истовремено развијали занати.

Како је растао број становника, тако су јачале занатлије, па је према попису Банске у праве 1933. године било чак 1.372 занатлија.

Фото: Градске инфо

У ранијој прошлости града највише су били развијени ћурчијски, капамаџијски, чизмарски, кујунџијски, браварски и казанџијски занат.

Касније су многи од ових заната изгубили на значају. Током времена смањује се број самосталних радњи, али се све више развија мала привреда.

Колико год мислили да је занатство превазиђено, подаци са краја 20. века нас демантују. Наиме, тада је у привредном регистру у Новом Саду било уписано 3.600 самосталних занатлија.

Новосадске занатлије се традиционално окупљају у Занатском дому, а овде се одржавају и сва свечарска дешавања која су везана за новосадске занатлије.

Кенигштетлерова палата

На Тргу Марије Трандафил број 7, а у продужетку Пашићеве улице и у близини „Милетићеве“ школе у Новом Саду, налази се један од веома лепих објеката из прошлости Новог Сада – палата породице Кенигштетлер.

Фото: Градске инфо

Фабриканти из фамилије Кенигштетлер, наручили су крајем 19. века, пројекат палате за свој дом, која је временом постала статусни симбол за све Новосађане и у чије богатство није требало сумњати.

Прелепо здање, подигла је породица Кенигштетлер 1894. године у стилу историзма, док је име архитекте до данас остало непознато.

Познато име у тадашњој привреди Новог Сада, породица Кенигштетлер, поседовала је фабрику винског сирћета и алкохолних производа, која се налазила у залеђу палате.

Своје производе су бучно рекламирали, а добитници су многих признања за квалитет на изложбама у Бечу, Прагу, Линцу, Апатину…

Иако је богата, породица Кенигштетлер је своју породичну кућу подигла далеко од вреве Главне улице, а по свему судећи нису нимало погрешили у избору локације.

На истој страни улице, већ је тада постојала Српска народна школа („Милетићева“), док је на тргу поред монументалног каменог Крста, увек била гужва и врева на ондашњој Житној пијаци.

Фото: Градске инфо

Преко пута, на углу Темеринске и Кисачке улице, најпривлачније је било окупљање у правој народној кафани „Три круне“. Све ово је погодовало предузимљивим Кенигштетлеровима да пласирају производе из своје фабрике.

Фото: Градске инфо

Палата данас нема стамбену намену и налази се у власништву једне компаније.

Породица Кенигштетлер је у Другом светском рату, као и многи други Јевреји, трагично страдала у новосадској рацији 1942. године, али и у злогласном Аушвицу.

Трг Марије данас

Трг Марије Трандафил данас представља веома прометну улицу, кроз коју се слива сав саобраћај који иде из најужег градског језгра.

Рушењем објекта поред зграде Матице српске ослобођен је велики плац који је пренаменован у паркиралиште за аутомобиле.

Фото: Градске инфо

У њој се налази неколико угоститељских објеката, хотела и хостела.

На само крају ове улице налази се кафана „Једно место“, једно од омиљених свратишта љубитеља кафанске музике и провода.

Ко је била Марија Трандафил, позната новосадка добротворка?

Марија Трандафил је била највећа новосадска, ако не и српска, добротворка.

Фото: WikimediaCommons/Ljubiša Milutinović

Рођена је у богатој новосадској породици, у кући која је у Новом Саду позната под називом „Кућа иконе“ и која се налази у Грчкошколској 11, на самом углу са Пашићевом улицом.

Фото: Градске инфо

Након смрти родитеља, постаје штићеница богатих рођака, а старатељи је са 16 година удају за четрдесетогодишњег Јована Трандафила.

Била је писмена и говорила је немачки језик, што је била права реткост за ондашње време.

Припадала је Новосађанкама и Војвођанкама добротворкама које су самостално увећавале своје богатство и инвестирале га у помоћ сиромашним слојевима.

Након смрти мужа Јована и деце, Софије и Косте, која су прерано преминула, Марија се посвећује добротворном раду и завештавању, највише улажући у образовање деце и помагање најсиромашнијима.

Брачни пар Трандафил је и пре Јованове смрти добар део свог капитала тестаментом одредио за разне добротворне сврхе, а након мужевљеве смрти, Марија је капитал увећала и повећала број завештавања.

Улагала је новац и у обнову новосадске Николајевске цркве (преко пута Матице српске, у којој је и сахрањена поред супруга и деце), те је из темеља обновила и опремила, такође новосадску, Јерменску цркву, која је припада католичкој заједници.

Марија Трандафил богатство није схватала као срећу, већ као искушење.

Лука Јоцић у књизи „Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884“, пишући о Марији Трандафил наводи да је знала да каже:

„Камо среће да су ми жива моја деца, ма крај њих живела у највећој сиротињи. Срећнија бих била и више бих радости имала, но што ми даје ово мртво благо, које ћу и онако оставити туђину“.

Највише је помагала сиромашнима и болеснима, као и ученицима.

Стипендирала је ђаке новосадске гимназије, а њено највеће завештање је „Завод за негу и издржавање сироте и сиромашне српске деце“ које се налазило у данашњој згради Матице српске у Новом Саду.

Још један изванредан легат Марије Трандафил је „Заклада Марије Трандафил за новосадске гимназијске ђаке“, која је за циљ имала обезбеђивање ученичких стипендија под патронатом „Новосадске Велике Српске Гимназије“.

Када је у Новом Саду владала глад, Марија је храном помагала гладне без обзира на њихову нацију и веру.

У њеном власништву су биле многе куће у строгом центру Новог Сада, у Змај Јовиној, Милетићевој, Пашићевој и Дунавској.

Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо
Фото: Градске инфо

Ulica priča priču: Vojvode Bojovića

 

Преузмите андроид апликацију.