Почетна > Моја улица
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Улица Модене (ФОТО)

Улица Модене до пре неких стотињак година није постојала, па је у односу на остале улице у окружењу релативно нова.
Фото: Градске инфо

Oснована је 1926. године, а име је добила по граду Модена у Италији.

Настала је реализацијом великог урбанистичког плана између два светска рата, када је порушен један број кућа које су се налазиле између садашњег Булевара Михајла Пупина и Змај Јовине Улице, односно улице Краља Александра, а како би се ослободио прилаз из тог правца централном градском тргу, Тргу слободе.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada
Модена, град побратим

Нови Сад је међународну сарадњу отпочео 1963. године, када је склопљено прво овакво пријатељство нашег града са градом и провинцијом Моденом, које је 1984. године ојачано потписивањем Споразума о даљој сарадњи.

Фото: Градске инфо

Сарадња са овим живописним италијанским градом заснива се на економској размени и пројектима, сарадњи у области туризма, комуналним инфраструктурним системима, подизању капацитета општинског организовања и управе, културним програмима и манифестацијама, спорту и хуманитарној помоћи.

Овај шармантни град познат је по аутомобилизму, гастрономији и импозантном уметничком благу.

Главни трг Piazza Grande, с катедралом Duomo из 12. века, која је грађена у романском стилу, са 84 метра високим торњем Ghirlandina, са чијег врха се пружа поглед на цео град, проглашени су светском културном баштином УНЕСКО.

Фото: Pixabay/Ermanno Ferrarini

У самом центру града је и бисер барокне архитектуре палата Ducal, некадашње седиште суда, а данас дом Војне академије.

Модена је родно место Лучијана Паваротија и Енца Ферарија, чији су домови претворени у музеје. Седиште је фабрике аутомобила Ферари.

Један од најбољих ресторана на свету Osteria Francescana, налази се управо овде.

Фото: Wikimedia Commons/Caterina Tamagnini

Данас, бајковити трг и парк у Модени назван је по нашем граду – Parco piazza d’armi Novisad.

На самом почетку улице налази се зграда предратне Хипотекарне банке, а данас Пореске управе Министарства финансија Републике Србије.
Фото: Градске инфо

Занимљиво је да је градња ове зграде започета пред сам Други светски рат, 1940. године за седиште Хипотекарне банке. Од 1940. до 1942. године извођачи радова су успели да заврше грубе радове и да објекат ставе под кров.

Како је рат већ увелико трајао, сви даљи радови су прекинути, а настављени су тек после ослобођења 1946. године.

С обзиром да су радови настављени непосредно након рата, у време велике оскудице, право је чудо са колико квалитета је посао завршен до краја.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Новосађанима је ова зграда позната као „зграда СДК (Ес-Де-Ка)“, односно зграда Службе друштвеног књиговодства.

Одмах до ње налази се Палата Трговачке, индустријске и занатске коморе.

Фото: Градске инфо

Трговачка, занатска и индустријска комора била је важна институција између два светска рата, јер су новосадски привредници који су се у њој окупљали били веома моћни и утицајни.

После рата у њој се налазио Покрајински комитет савеза комуниста.

Објекат који доминира улицом Модене свакако је Танурџићева палата.

Танурџићева палата је једина станарска зграда у улици Модене. Иако постоје два улаза у зграду, са кућним бројевима 1 и 3, зграда је заправо једна целина, спојена са унутрашње стране заједничким терасама.

Фото: Градске инфо

Грађена је од 1934. до 1936. године по налогу трговца Николе Танурџића, у стилу модерне.

Претходно се на овом месту налазило неколико кућа које су припадале Главној улици (Змај Јовиној), а међу њима и спратна кућа, у чијем се приземљу налазила тада позната новосадска пивница „Минхен“.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Кућа у којој се налазила пивница „Минхен“ је потом срушена, уз велико негодовање Новосађана, како би се ослободио плац за новоградњу.

Пред почетак Другог светског рата, 1939. године, Никола Танурџић се одлучио да Палату прошири изградњом савременог хотела Rex, такође по пројекту Ђорђа Табаковића.

Фото: PrtSc/Facebook/Istorija Novog Sada

Доградња је трајала до 1941. године, на страни улице Илије Огњановића, а како се завршетак радова поклопио са почетком рата, први „гости“ новоизграђеног хотела били су окупатори, који су га користили за смештај својих официра.

Последњи грађевински радови на проширењу зграде извршени су 1981. године, када је Град, због мањка туристичких смештајних капацитета, уз простор (сада) Хотела „Путник“ дозидао још један део.

Иначе, у време када је Танурџићева палата изграђена, била је прва петоспратница у граду, па је представљала праву атракцију.

Мало је познато да је након завршетка изградње постојеће зграде одмах преко пута започета и изградња зграде „близанца“.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Простор са друге стране улице, а у којем се данас налазе кафићи, ресторани и продавнице, заправо је приземље планираног објекта.

Према пројекту, било је планирано да две зграде буду спојене мостом са стакленом куполом, по угледу на већ постојећа архитектонска решења у светским метрополама.

За потребе градње зграде Никола Танурџић није штедео.

Најпре је високом понудом на лицитацији за плац на којем се налазила пивница „Минхен“ обесхрабрио потенцијалне конкуренте.

Затим је 1930-тих расписао међународни конкурс за идејно архитектонско решење нове зграде, на који се пријавило чак 400 архитеката, а част је припала Ђорђу Табаковићу, већ тада познатом новосадском архитекти.

Након изабраног решења, Танурџић и Табаковић су посетили више европских градова, како би се што више упознали са архитектонским стиловима који су у то време били актуелни и тада модерним техникама градње.

Прича се да је опека која је коришћена у градњи А квалитета, увезена чак из Беча.

О квалитету материјала од којих је зграда подигнута, звучној и топлотној изолацији и данашњи станари су спремни да посведоче.

Једни од првих лифтова у Новом Саду уграђени су управо у ову зграду. Има их два, од чега је данас у функцији само један.

У приземљу зграде изграђено је 14 локала и, у то време најсавременији биоскоп Rex са 700 седишта.

Хотел који је Танурџић дозидао баш пред почетак Другог светског рата био је за своје време веома модеран. У њему је било спроведено централно грејање, у собама постојали су телефони и радио апарати, као и друге луксузне погодности.

Први станари Танурџићеве палате

Становање у Танурџићевој палти, како некада, тако и данас је велика привилегија.

WikimediaCommons/Fortepan/Donor: Négyesi Pál

У предратном периоду Никола Танурџић је држао високе цене закупа станова, због чега су највећи број станара чиниле богате јеврејске породице.

Никола Танурџић је, на неки начин, био управник зграде. Он је решавао проблеме станара и старао се да у згради све „буде под конац“. Такође, он је и увео кућни ред и правила понашања у згради.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Породица Танурџић живела је у стану од 300 м2 на првом спрату, а који је био посебно пројектован за њихове потребе.

Зграда је заправо тада и добила назив Танурџићева палата.

Улази у зграду су имали тепихе, а у ходницима су се налазили фењери и свећњаци.

Сваки од већ поменутих лифтова је имао једног запосленог, који је станаре „возио“ до жељеног спрата, јер је то тада била иновација, па већина станара није била довољно храбра да се сама вози лифтом.

Онда је дошао Други светски рат, а како су то били тешки дани за Јевреје, већина станара ове зграде која је припадала овој вероисповести нестала је у ратном вихору.

Након рата, одлуком тадашњих власти извршена је национализација имовине, породици Танурџић остављен је само стан у којем су живели, док су у остале станове усељене породице палих и заслужних бораца ослободилачког рата.

Треба истаћи да живот нових станара није био никакав луксуз, јер је у простране станове било усељено и по неколико породица, при чему су морали да заједнички деле кухињу и купатило.

Новоусељени станари имали су право доживотног плодоуживања, након чега су станови, враћани у државну својину.

Почетком 1980-тих станови који су враћени у државну својину стављани су на лицитацију, при чему су потомци плодоуживалаца имали право прече куповине.

Како станови ни тада нису били јефтини, већина оних који су се тада одлучили да купе стан у Танурџићевој палати морали су да подигну дугорочни кредит код банке (на 30 или 40 година), па и данас има појединих случајева станара који тај кредит још нису отплатили.

Законом о реституцији који је донет 2000-тих година, потомцима Николе Танурџића враћена је одузета имовина која је била у власништву државе, а за одузету имовину коју је држава продала, исплаћено је обештећење.

Свако ко је одрастао у улици Модене морао је живети у тој згради.

Улица Модене раније је била отворена за саобраћај, њоме су ишли градски аутобуси, а пре њих трамваји. Аутобуска окретница је била на Трифковићевом тргу, па су одатле станари путовали даље, до својих дестинација.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Кафићи који се данас налазе преко пута Танурџићеве палате раније нису постојали, на њиховом месту налазиле су се продавнице и бутици. Цео тај простор служио је као уређено шеталиште са клупама, попут оних које се данас налазе на Тргу слободе.

Оно што је специфично било за децу која су одрастала у Танурџићевој палати је да није било много простора за игру, јер је практично одмах испред зграде текао густ саобраћај.
Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

Зато су деца Танурџићеве палате за игру, кликерање, фудбал и слично, користила оближње Партизаново игралиште у улици Илије Огњановића и Дунавски парк.

Дунавски парк је за њих било посебно место, јер су ту могли до миле воље да се пентрају по дрвећу, а када с пролећа крене сезона ринглова, ту су могли да их беру и  да се њима сладе.

Осим Дунавског парка и Партизановог игралишта, на располагању за игру им је била огромна тераса на првом спрату која се налази у склопу зграде, са унутрашње стране.

Ту су деца из Танурџићеве палате, заправо, проводила највише времена, а родитељи су могли да их виде са својих тераса. Такође, на тераси су могли да се кликерају, иако је подлога бетонска, јер су имали одређене рупе, које су биле рупе за кликере.

Осим кликерања, на великој тераси у склопу зграде играли су се вије, коју су звали „Вије по црном“, зато што су процепи између бетонских плоча на тераси били намазани смолом и црним катраном, а правила игре су налагала да је дозвољено кретање само по овим црним деловима.

Касније је у другом делу терасе направљен кош, играо се баскет, и то, наравно, строго по правилима кућног реда, који је трајао од 14 до 17 часова.

Иначе, правила кућног реда која се примењују у овој згради датирају још из времена првог власника зграде, Николе Танурџића. Станари су једноставно, и након што су станови прешли у приватну својину, наставили да поштују та правила зграде и кућни ред.

Крајем `80-тих година, у приземљу зграде је још постојао биоскоп, сада назван „Народни биоскоп“, који је имао два улаза, са стране Модене 1 и са стране Модене 3.
Фото: Градске инфо

Станари Танурџићеве палате овај период не памте по најлепшем периоду, јер се у Народном биоскопу, у вечерњим пројекцијама, после поноћи пуштао „филм за одрасле“ и по том садржају је био једини у граду.

Тада се по улазима скупљало свакаквог света и свашта је могло да се види, па су родитељи из разлога безбедности морали да силазе по децу како би их безбедно довела до куће.

Током `90-тих година биоскоп је престао са радом.

На његовом месту отворен је луксузни Тржни центар Rex.

Простор је комплетно преуређен, засијао је сав у белој керамици, а у локале који су направљени уселили су се ексклузивни бутици.

Међутим, након једне деценије, и овај тржни центар је пропао јер  су трошкови изнајмљивања локала били превисоки за закупце.

Фото: Градске инфо

У периоду након гашења тржног центра, у улазу Модене 1, налазила се пицерија Rex, са врло квалитетном пицом, те су људи често долазили ту да једу.

Након што је и пицерија затворена, простор је коришћен за томболу, где су пензионери били најчешћи посетиоци.

Први кафић који се налазио у простору преко пута Танурџићеве палате је „Бистро“. Отворен је негде `90-тих година и дуго је био једини у овој улици.

„Бистро“ је имао велики локал и, у летњем периоду, велику башту, а важио је за локални бирцуз. Радио је 24/7, па је за већину представљао место почетка изласка у ноћни живот и место на којем се излазак завршавао.

Фото: Градске инфо

Како `90-тих година није било ноћних аутобуских линија (до појаве Диско-буса), сви они који су живели довољно далеко од центра града у „Бистро“ су свраћали да се „загреју“ пред почетак вечери и ујутро, пре првог аутобуса, „на по још једно (пиће) пре спавања“.

За разлику од објеката сличног типа, у „Бистроу“ никада није било туча, већих инцидената нити прегласне музике.

Фото: Градске инфо

У „Бистро“ су углавном навраћали старији посетиоци, који мало више воле кафану, друштво и дружење.

Следећи угоститељски објекат који је отворен је кафић (касније и ресторан) „Модена“, а данас се у овој улици још налазе кафе-ресторан „Петрус“ и пицерија „Карибик“.

Фото: Градске инфо
У приземљу Танурџићеве палате, на самом углу Улица Модене и Змај Јовине налазила се продавница „Прогрес“.

То је била велика радња која се простирала све од улаза, који је био из правца Змај Јовине улице, па до станарског улаза у зграду Модене 1.

Фото: PrtSc/Facebook/Stare fotografije Novog Sada

У понуди је било све, од гардеробе, обуће, покућанства, па до дечијих играчака.

Данас је овај простор издељен на више засебних локала у којима се продаје различита роба.

Иако у целој улици постоје само две стамбене зграде, ова улица може да се похвали да су у њој живеле неке знамените личности Новог Сада и шире.

Наиме, у овој згради живео је и стварао писац и академик Александар Тишма.

У троипособном стану на четвртом спрату Танурџићеве палате, који му је дарован као заслужном грађанину, писац се са породицом уселио 1969. године и ту је живео све до своје смрти 2003. године.

Нека од његових најзначајнијих литерарних дела настала су управо у овој згради.

Зато је спомен-плоча са именом Александра Тишме на једном од улаза у зграду обогатила ионако занимљиву историју палате и подсећа на значајног писца.

Иначе, старији Новосађани се сећају Александра Тишме као страственог шетача. Неизлечиво је био заљубљен у Нови Сад, био је његов највернији шетач. Сатима је, неуморно, крстарио новосадским булеварима, трговима, улицама и уличицама.

Станари Танурџићеве палате га се сећају како је сатима удубљен у мисли шетао заједничким терасама зграде, са спрата на спрат, од првог до последњег, па онда опет у круг.

Други познати станар ове улице је новосадски музичар Јаника Балаш, који је своје последње дане проживео управо у овој улици.

Јаника Балаж основао је тамбурашки оркестар који је имао осам чланова. Прославили су се песмом „Осам тамбураша с’ Петроварадина“.

За Јаникину осморку чуло се широм Европе. Свирали су енглеској краљици Елизабети II, а у париској Олимпији Јаника је наступао чак 36 пута.

Као великом заљубљенику у Дунав и Петроварадинску тврђаву, где је најчешће и наступао са својим бендом, близина ове две локације улици Модене му је сигурно одговарала и улепшала последње дане.

Најстарији познати „станар“ ове улице свакако је дрво копривића, које се налази на почетку улице Модене, на углу са улицом Илије Огњановића.
Фото: Градске инфо

Овo времешнo стабло, за које се процењује да има преко 130 година, некада је било део дрвореда који је ишао дуж улице Илије Огњановића, али је данас само оно преостало.

Први пут је стављен под заштиту као Споменик природе давне 1978. године и представља посебан примерак ове врсте због својих импозантних природних и амбијенталних вредности.

С обзиром да првим Решењем о стављању под заштиту није био дефинисан простор око Споменика природе као ни заштитна зона то је исправљено доношењем нове Одлуке о заштити 1995. године.

Први санациони радови на стаблу извршени 1985. године и тиме је стабло било заштићено од даљег пропадања.

За управљача овог Споменика природе одређено је ЈКП „Градско зеленило“ које је задужено за спровођење свих прописаних мера и услова заштите.

У циљу сузбијања трулежи на деблу копривића у претходном периоду примењене су најсавременије методе заштите стабла од труљења.

Копривић је до сада достигао висину од преко 15 метара, а својом бујном крошњом прави хлад, који представља прави спас током летњих месеци, када „упече звезда“.

Фото: Градске инфо

На табли која се налази на дрвету стоји сведочанство да баш то стабло представља Споменик природе, а копривић га носи попут неке медаље, својеврсног признања за дуговечност.

Ulica priča priču: Trg Marije Trandafil (FOTO)

 

Преузмите андроид апликацију.