Ravanička ulica je prvobitno počinjala od Bulevara cara Lazara, sa mesta gde se danas nalaze zgrade Blagoja Parovića 1 i 3, išla pravcem gde se nalaze zgrade Narodnog fronta 4, 6, 8 i nastavljala do mesta gde se i danas nalazi ova ulica.
Nastala je u periodu između dva svetska rata, kada su gradske vlasti započele sa sanacijom Limana, oko 1922. godine. Na prostoru iza železničkog nasipa i pruge koja se nekada prostirala celom dužinom današnjeg Bulevara cara Lazara, gradska uprava je u međuratnom periodu jeftino delila placeve za izgradnju kuća.
To su bile pretežno prizemne kuće sa prostranim dvorištima i baštama. Građani su se vodom snabdevali iz nekoliko javnih česmi, kanalizacija nije postojala, a opasnost od podzemnih voda bila je stalna.
Posle Drugog svetskog rata u napuštene kuće novosadskih Mađara i Nemaca useljavani su nevoljnici koji su tokom rata ostali bez krova nad glavom.
Kada su u drugoj polovini 20. veka gradske vlasti donele plan Generalnog urbanističkog plana razvoja Novog Sada, Liman 2 je predviđen za visokogradnju, a stare prizemne kuće za rušenje.
Većina starosedelaca je tada dobilo stanove u prizemlju zgrada ulice Narodnog fronta od 28 do 40 i Šekspirovoj ulici od broja 8 do 12 na Limanu 3, sa prostranim i lepim dvorištima.
Navikli na kuće, starosedeoci su imali običaj da po ceo dan sede na dugim betonskim klupama u dugim pasažima novoizgrađenih zgrada, pretresaju aktuelne teme, prisećaju se prošlih vremena i prate dalji razvoj Limana i Novog Sada.
Ravanička ulica koju danas znamo, uz ogradu Osnovne škole „Jovan Popović“ i paralelno sa Fruškogorskom, odnosno od ulice Narodnog fronta do Resavske ulice, se useljava u jesen 1982. godine.
Zanimljivo je da su prvo izgrađene lamele zgrada Ravaničke ulice sa brojevima 5, 7, 9 i 11, kao i zgrade koje pripadaju Resavskoj ulici, sa brojevima 2 i 4, da bi tek naknadno, tačnije 1987. godine, bile izgrađene zgrade Ravanička 1 i 3.
Prvi stanovnici društvenih stanova koji su dodeljivani u tek izgrađenim zgradama ove ulice uglavnom su bili „provereni kadrovi“ pokrajinskih i gradskih institucija, kao i profesori Novosadskog univerziteta. Zbog toga su se i takvi stanovi u narodu nazivali „kadrovski“ stanovi. Samim tim, u zgradama koje su prve izgrađene (Ravanička 5, 7, 9 i 11) najmanji stan je dvoiposoban, sa tri terase.
Poseban kuriozitet je da nisu svi stanovi bili društveni i mogli su se kupiti u prodaji na tržištu, na kredit, po ceni od oko 2.500 tadašnjih nemačkih maraka/m2.
Stanari ovih zgrada mogu da se pohvale da su prvi u gradu imali slavine „na ručku“, koje su zamenile one klasične, koje su se odvrtale da bi voda potekla. Takođe, zgrade su projektovane i napravljene najsavremenijim metodama, tako da mogu da izdrže jači zemljotres.
U prizemlju zgrada su napravljeni lokali, koji će se kasnije izdavati u zakup.
Ono što je zanimljivo je da su svi lokali izdavani u zakup u „sirovom“ stanju. Instalacije za struju i vodu su morali zakupci o svom trošku da uvedu, a na podu su morali da izliju betonsku košuljicu, jer se na podu nalazila zemlja. Zbog svega toga su zakupnine lokala bile gotovo simbolične, što je mnogim zakupcima i odgovaralo.
Papirnica „Poletarac“ dugo godina je radila u lokalu zgrade Ravanička 1.
U Ravaničkoj 1 nalazi se i kafić „Skudeto“, koji je i najmlađi od tri kafane, koliko ih ova ulica ima. Prvobitno ime je bilo „Sherry“ (Šeri ili Čeri, u zavisnosti od toga ko je kako više voleo da izgovara).
Ovaj kafić bio je konkurencija kafiću „Kaskada“, koji se nalazio odmah preko puta ulice. U „Skudetu“ se skupljalo šarenoliko lokalno društvo, od problematičnih, do ljudi u raznim poslovima, dok su u „Kaskadu“ dolazili „kremaši“.
U Ravaničkoj 3 dugo godina je radio čuveni obućar „Rale“, koji je lokalnom stanovništvu popravljao cipele. Danas se u ovom lokalu nalazi frizerski salon „MK Styling“.
Lokal u Ravaničkoj 5 dugo vremena je bio prazan, pa je bila „Žabaljska klanica“, da bi krajem ’90-tih tu otvoren „Klub penzionera i omladine“, a danas je prostor pretvoren u stan za osobe sa posebnim potrebama. U manjem lokalu ove zgrade nalazi se frizerski salonu „Val“, u kom trenutno radi treća generacija frizera.
U lokalima zgrade Ravanička 7, gde se danas nalazi pekara „Liman“, jedno vreme se nalazila „Naftagasova“ prodavnica širokog asortimana, što se kaže, svega i svačega.
Odmah pored, nalazila se kafana „Tri mudraca“. Ova kafana najbolje je radila krajem ’80-tih godina, a okupljala je sličnu klijentelu kao i „Grafičar“, tzv. „nomade“ koji su se selili od jedne do druge kafane.
Danas je na mestu kafane „Tri mudraca“ frizerski salon.
U zgradi na broju 9, nalazila se kafana „Grafičar“.
Zanimljivo je da se vlasnik ove kafane prvobitno bavio sasvim drugom delatnošću, pa se u tom prostoru nalazila hemijska čistiona „Berolina“. Čistiona je na tom mestu vrlo uspešno radila.
Odnos sa stanarima zgrade uvek je bio dobar, a komšije su preživele sva, prvo hemijska, a onda kada je otvorena kafana, i ona alkoholna isparenja.
„Grafičar“, iako je prostor bio svega 33 m2, je zamišljen kao mesto u kom će se hraniti sportisti, ali je vremenom postala mala kafanica, alternativa obližnjoj kafani „Tašta“. Tako su oni koji su se sa prevelikom „crtom“ zakucali u „Tašti“ ili im društvo nije odgovaralo, dobili drugu opciju. Kako je u to doba standard bio viši, „Grafičar“ je važio za mesto za ljude sa malo skromnijim primanjima.
Ono po čemu je još bila poznata ova kafanica je odličan roštilj, koji je po pristojnoj ceni mogao tu da se kupi.
U istoj zgradi, u lokalu pored „Grafičara“ nalazila se mesara „Sloboda“.
Ono po čemu je u komšiluku bila poznata ova mesara, osim mesnih prerađevina, je i to što su svakog dana već u šest ujutru tukli satarom i maljem po mesu na velikom panju koji se nalazio u okviru mesare. Tako su stanari zgrade svakog jutra, hteli – ne hteli, imali besplatno buđenje. Danas se u ovom lokalu nalazi modni butik „Štrand“.
Smećarnik ove zgrade je, nakon što je sređen i adaptiran, pretvoren u umetnički atelje i dodeljen na korišćenje mladoj akademskoj slikarki.
Naime, odlukom tadašnjih gradskih vlasti uveden je propis da se takvi i slični prostori, poput atomskih skloništa i drugih objekata u vlasništvu grada, mogu dodeljivati mladim umetnicima.
Između ostalih, naslanjajući se na taj propis u Novom Sadu je tada otvorena i čuvena „Žuta kuća“, kao umetnički klaster.
Na broju 11 Ravaničke ulice se od 1984. godine nalazila u gradu čuvena pekara „Lukić“.
Iako je pekara tada bila jedna od najmlađih u gradu, burek koji se prodavao u ovoj pekari bio je jedan od najboljih u gradu, u rangu onih sa mnogo dužom tradicijom. Prvih godina postojanja, gazda i gazdarica su radili u ovoj pekari. Testo za peciva i burek je, sa gotovo akrobatskom veštinom, bacajući testo u vazduh i prevrćući ga pripremao gazda, a gledati ga kako radi bila je prava atrakcija za mušterije.
Pitanje koji je burek bolji, onaj sa sirom ili onaj sa mesom, je bilo suvišno, jer su oba bila podjednako dobra, pa su mušterije vrlo često kupovale po jedan od obe vrste. Koliko je bio dobar burek u ovoj pekari, govori i činjenica da je čak i Đorđe Balašević u svom plavom Ford Eskortu dolazio tu po burek.
Pekara je kasnije, iz ovih ili onih razloga, zatvorena, a sada se tu nalazi Udruženje potrošača.
U ovoj ulici nekada se nalazio i video klub „Rabbit“, sa fantastičnim muralom zeke, oslikanim na strani koja je gledala na Fruškogorsku ulicu, a koji je ostao zazidan i sakriven onda kada su pravljeni lokali duž Fruškogorske.
Kada je reč o muralima, ova ulica ih ima nekoliko, pomalo skrivenih u pasažima, a svaki od murala, kao u amanet budući pokoljenjima, šalje neku poruku. Na jednom je naslikan čuveni srpski naučnik Nikola Tesla uz njegov citat:
„Ako budem imao sreće da ostvarim barem neke od svojih ideja, to će biti dobročinstvo za cijelo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta da je to delo jednog Srbina“.
Na drugom se nalazi poruka budućim pokoljenjima:
„Bleja se prenosi sa kolena na koleno“.
Od murala u ovoj ulici svakako treba pomenuti i onaj muzičke školice „Kreativni M kutak“.
Takođe, na jednom od zidova zgrada nalazi se i pomalo šaljivi grafit alanfordovske mudrosti:
„Ko uči znaće, ko krade imaće“.
Ono po čemu je još zanimljiv ovaj grafit je činjenica da, iako je nekoliko puta bio prekrečen tokom osvežavanja fasade zgrada, uvek bi se misteriozno izpojavio.
Negde na sredini ulice nalazi se jedan od najlepših grafita u gradu, sa ljubavnom porukom:
„Ljubičice ja sam rešen, da večno s’ tobom plešem“.
Prema nekim lokalnim pričama, ovaj grafit je ciljano urađen kako bi jedan zaljubljeni mladić zaprosio svoju dugogodišnju ljubav. Ono što još znamo je da je devojka rekla DA.
Priča o Ravaničkoj je priča o simpatičnoj ulici, ušuškanoj u zelenilu, koja je nekada bila malo duža, pa se vremenom, prateći razvoj grada i Limana 2 skratila i pomerila.
Ona je, takođe, i najbolji dokaz da svaka ulica, bez obzira koliko je dugačka ili stara ima da ispriča neku svoju priču.
Ukoliko imate zanimljivu priču o nekoj od novosadskih ulica koju biste želeli da podelite, pišite nam na gradskeinfo@gmail.com sa naznakom Moja ulica.
Preuzmite android aplikaciju.
