На данашњи дан пре 176 година у Сремским Карловцима, одржана је Мајска скупштина и проглашена Српска Војводина. На Мајској скупштини појавили су се представници Срба из свих српских крајева и земаља. Срби су тада захтевали своју политичку и културну аутономију од Беча, а тим поводом у Сремским Карловцима свечано је обележена годишњица Мајске супштине.
Поред бројних активности током читавог дана, обратили су се и високи званичници Скупштине и Владе Републике Србије, као и Скупштине АП Војводине и Покрајинске владе АП Војводине.
Уручена су и признања Покрајинске владе Војводине-„Милутин Миланковић“ у области науке и „Павле Јовановић“ у области уметности. Проф. др Божа Далмација емеритус Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду примио је признање у области науке „Милутин Миланковић“, док је Александару Станишићу, власнику уметничке ливнице “Станишић” уручено признање “Павле Јовановић” у области уметности.
Присутнима се обратила председница Покрајинске Владе Маја Гојковић и истакла:
-С поносом могу да кажем да данас живимо у Војводини у којој сви имамо могућности и једнака права, а томе је итекако допринела Мајска скупштина. Данас на обелавању 176. годишњице Мајске Скупштине истакнута је жеља за слободом српског народа Војводине и његово уједињење. Иако Присаједињење није остварено тада, седам деценија касније можемо с правом рећи да је Мајска Скупштина била иницијални корак који је покренуо лавину и довео до уједињења српског народа. Историја је најбоља учитељица живота, а свако ко би се макар и површно упознао са историјом српског народа лако би дошао до закључка да је у њој слобода кључна реч. Да је тако потврђују и бројни примери спољних догађаја који су се одиграли пре Мајсе Скупштине, од Косовског боја, преко Карађорђеве борбе, па све до храбре победе коју је остварио кнез Милош са својим устаницима. Сви они дали су подстрек Србима из Војводине да гласно изразе своје тежње. Мисија учесника Карловачког сабора није била садржана искључиво у тежњи стварања нових области, ипак је тог маја у Карловцима горео велики пламен жеље да овај народ живи слободно, као свој на своме. И тада, 1848. године када су широм Европе, револуционари масовно клицали новој будућности, српски народ био је на правој страни историје. Срби су гласно узвикнули да желе слободу српског језика, и вероисповести, као и право на школовање. Мајска Скупштина је не само поука о стрпљењу, него и подсетник да само уједињени можемо сачувати нашу земљу и остварити своје интересе! Сви ми имамо разлога и за понос и за славље, нека заједничко боље сутра засијају читавом Војводином и Србијом јер се с овог места сећамо само доброг и великог! Нека живе тековине Мајске Скупштине, живела Србија! – истакла је Гојковић.
Председник Скупштине АП Војводине Балинт Јухас такође је подсетио на значај овог догађаја чијем смо обележавању присуствовали.
-У годинама које историографија памти као пролеће народа, као и у свим за европску историју преломним годинама, српски и мађарски народ је делио, као што и данас дели, не само историју, већ и заједнички живот. Кључно питање Мајске скупштине било је разумевање слободе, као принципа на ком почива политички систем. Нагласак је на уставом гарантовану, а не привилегијама засновану аутономију. Мајска скупштина и њене одлуке наишле су на осуде и код Бечког двора и код Мађарске владе. Обе стране су Скупштину сматрале нелегалном и побуњеничком. Епилог је значио пораз револуције, али највећи губитак су претрпели односи два народа, који су у тој мери поремећени, да се неке тада отворене ране ни деценијама касније нису зецелиле. Иако су вођене тешке борбе, историја памти да су два суседна села Дорослово, мађарско, и Стапар, српско, бранили једни друге. Постоје подаци да се слично дешавало и у Другом светском рату. Данашњи односи Србије и Мађарске су потврда да историја није судбина, да не иде унапред задатим путем, и да од политичке мудрости зависи у ком правцу ће се развијати односи између држава и народа – рекао је Јухас.
На послетку церемоније обратио се и Немања Старовић, председник Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
– “Већ се српска застава свуда вије јавно и српска се браћа ево, свуда боре славно. Граничара, мишица и храбрих шајкаша, и Божија десница брани права наша!” Ове стихове написао је тада 22.годишњи Светозар Милетић, а били су незванична химна Народног покрета из 1848. године. Милетићева песма бодрила је људе у моменту када се очекивао велики друштвени лом и преокрет. Силна искушења пред српски народ донела је та 1848. година. Векови неискрене политике Бечког двора према Србима донели су могућност да револуционарни покрет из те године пољуља темеље Дунавске монархије, али су и претили тиме да се анулира све оно што је српски народ вековима имао. У нашем размишљању, често заборавимо перцепцију ондашњих Срба, себе су сматрали староседеоцима ових крајева, који су успели да ослободе део Панонског басена, а уговор са царем обезбедио им је привилегован положај. Све је то било плаћено људским жртвама у бројним ратовима, а овај храбри народ био је спреман да и у најтежим моментима буде достојан славне прошлости својих предака. Срби су тражили признавање своје народности, своје пколске и црквене аутономије. Ови минимални захтеви нису наишли на мађарско разумевање. Након тога, карловачки митрополит Јосиф Рајачић оснива Народни сабор у С. Карловцима који се претвара у општенародну Скупштину. Одушевљење народа који су се ту окупили кулминирало је када им је саопштено да су добили могућност да имају свог патријарха, војводу и да могу да организују своју самоуправу. Тада је проглашено формирање српског војводства. – истакао је Старовић.
Свечану церемонију пропратио је и хор Богословије Светог Арсенија под управом диригенткиње Миле Радонић.
Преузмите андроид апликацију.
