Европско првенство у кошарци је поново окупило породицу и пријатеље пред телевизоре и оживело култ гледања програма у групи блиских људи.
Коме захвалити за поновно дружење испред бројних телевизора, да ли Европском првенству или нашој сјајној кошаркашкој репрезентацији?
Пре него што расплетемо причо о култу окупљања испред телевизора, да ли се сећате како је уопште и настао?
Добро, старији суграђани ће сигурно знати, али да приближимо млађим генерацијама, почетком шездесетих година прошлог века, телевизор је био најмодернији изум, самим тим и права реткост у тадашњим домаћинствима, посебно на селу.
Телевизор је просто био савремена техника за то време, нешто попут данашњег најновијег модела “iPhone” телефона. Можда није право поређење, али је најприближније нечему што није било приступачно свима, а изазивало је велику потребу и жељу свих грађана.
Тадашња пракса је била таква да ко је у том моменту имао телевизор у кући, организовао је вечерње окупљање у дворишту, како би се све комшије и пријатељи информисали, пратили дневник и једину серију емитовану у одређеном термину, са све телевизором на централној позицији дворишта.
Такво окупљање је ишло до те мере да су људи најављивали свој долазак и носили са собом своје клупе и нешто за појести и послужити остатак публике. Може се рећи да је то било као нека врста малог биоскопа, зато се телевизори и зову мали екрани.
Замислите колико је то било забавно, тада је свако имао неки догађај да преприча, да се нешто искоментарише и успутно исприча са пријатељима, док су деца у тишини слушала одрасле шта причају.
Е сад, да се вратимо у 21. век јер и данас постоји слична таква пракса. Добро нема баш окупљања комшилука, фамилије и кумова, јер и нема потребе, сад свако може себи да приушти телевизор, међутим остала је потреба да се људи окупе кад је неки важан догађај у току, а који не сме да се пропусти.
Дошао је и тај дуго чекани тренутак окупљања и позван си код друга, кума или брата на дружење и обавезно праћење још једне кошаркашке утакмице.
Стижеш на адресу, смешташ се на фотељу, отвараш пиво и схваташ да ти је овај осећај и те како познат, чак ти је и недостајао.
Окупљање није само гледање у телевизор, то је тренутак кад се повезујеш са блиским људима и када распредате разне теме о некадашњим и садашњим догађајима.
Међутим, постоји још сличнија ситуација која неодољиво подсећа на та некадашња окупљања, а то су јавна окупљања у баштама кафића, када се утакмице прате не само у Новом Саду него и свуда по Србији.
Сложићете се да је када суграђани резервишу своја места како би испратили важне утакмице, веома честа слика новосадских башти у центру града.
Тада се сва платна и екрани прилагоде људима који уживају да на такав начин прате програм.
Када се емитују оваква дешавања попут Европског првенства, центар Новог Сада је препун, као неки феномен, ваљда људе савлада атмосфера и еуфорија, па је забавније пратити утакмицу на такав начин, тада као да се сви знају.
Можемо само да замислимо како ће се орити из станова, а како ће тек изгледати атмосфера из башти током Светског првенства у фудбалу.
А што се тиче кошаркашке утакмице, наравно, за репрезентацију се навија гласно и срчано. Можда се мало више нервира око промашаја, али се радује за сваки кош и узету лопту, уз коментар „не само што су наши, већ су најбољи“!
Kibic fenster – Statusni simbol i omiljeno sredstvo za špijuniranje komšiluka
Преузмите андроид апликацију.
