Тихомир Остојић је био житељ Новог Сада, покретач многобројних активности, родољуб, упамћен по свом залагању за науку и научне инститције у Новом Саду.
Данас се у Новом Саду Остојић показује као представних друштвене и интелектуалне елите 19. века, а многи за њега сазнају тек када угледају бисту посвећену Остојићу испред Матице српске.
Ко је био Тихомир Остојић?
Тихомир Остојић рођен је 17. јула 1865. године у данашњем месту Остојићево. Остојићево, место у северном Банату – назив је стекло по Тихомиру, али тек након његове смрти, 1947. године. Тихомир се школовао у родном месту, а једно време и у Новом Саду, што му је одредило даљу суднину.
У Новом Саду је ишао у гимназију, а потом као и сви остали угледни интелектуалци тог времена у Текелијанум. У Текелијануму је стекао више звање. Постао је стручањак за изучавање словенских језика, књижевности, али и немачког језика, историје…
Иако је у модерно време толико радова урађено да наброји Тихомиров допринос у области књижевног и историјског домена, његово просвећење и визију управо би могли тражити у историјским дешавањима тих година у којем су се налазиле читаве генерације новосадских интелектуалаца, а по мало и у школовању и васпитању које је то школовање донело.
Наиме Тихомирово похађање Текелијанума дорпинело је додатно о свести и значају спрског интелекта, институција за одржавање народности у ратним временима, али и о његовом октривању љубави према књижевности. Већ за време студија писао је кратке књижевне текстове и критичке осврте.
Завршетак свог школовања одрадио је у Бечу где је и докторирао са тезом о Доситеју Обрадовићу.
Допринос Тихомира Остојића
Као школовани млади човек Остојић је прво започео свој рад као професор у новосадској гимназији, у истој оној коју је завршио неколико година раније. Док је био њен ученик и сам се истицао са музичким и вокалним способностима, с тога и као професор, поред истраживања српске књижевности, и сам потпомогао подизању музичких скупова у гимназији, али и шире.
Током професорског рада у гимназији у периоду од 22 године, Остојић је показао неуморљив дух, радио је на просвећености трагом Обрадовића, бавио се историјом књижевности, али и критиком културе у Новом Саду.
Поред бројних текстова за различите часописе попут: Покрет, Нови Србобран, Трговачке новине и Летопис Матице српске, познат је Остојићев рад за Матицу српску, а касније и његова уређивачка политика у књижевном часопису Летопис матице српске.
Новосадске културне институције и Тихомир Остојић
Као идеалиста оног времена, окружен интелектуалцима попут Јована Ђорђевића и Станоја Станојевића, Остојића је такође држала идеја о напретку и јачању културног живота у тада потчињеном окружењу од стране Аустроугарске власти. Како се наводи у докторској дисертацији Тихомир Остојић и српска књижевна периодика Милице Ћуковић, наводи се његова потреба за критичким освртом у књижевности:
Свест о важности институција културе у формирању културне самосвести једне нације Тихомир Остојић испољио је у есејима и чланцима посвећеним проблемима функционисања Матице српске, Српског народног позоришта, Српске православне велике гимназије у Новом Саду и других.
Посебна пажња је била усмерена на рад Матице српске у којој је био члан Књижевног одељења од 1898. године, а од 1911. године секретар Матице српске и две године уредник Летописа матице српске.
Критику рада Матице српске видео је, како се наводи у дисертацији, јер она треба да је књижевно средиште нашега овостранога народа, које треба поглавито да се стара за књижевне потребе нашега краја, али да се и осавремени. Проблем је, како је он наводио у часопису Покрет, у следећем:
„Нама је јасно, да обнове и препорода наше просвете, а с њом и целога нашег друштва не може бити без препорода наше интелигенције и без јаког културног центра који би правилно функционисао.“
У дисертацији се напомиње да је трајна идеја Тихомира Остојића била задржати Нови Сад као просвећено и културно место које је било век раније.
Исте идеје имао је и што се тиче Српског народног позоришта, са којим је и сарађивао, опет је неминовно критиковао и захтевао да се реорганизује и осавремени, тако је и на чело ове институције сео као председавајући 1907. године.
Иако су га животно захватиле прве деценије 20. века, у души је Остојић остао интелектуалац из 19. века. Наиме, током Првог светског рата Остојић је био оптужен да шири српску пропаганду, чак је због тога завршио у логору. Погоршаног здравља напустио је логор и 1920. године се упутио у Скопље да постане први декан новоснованог Филозофског факултета. У Скопљу је основао Научно друштво. На овом месту се није задржао дуго, само годину дана, јер већ 1921. године због лошег здравља пребацио се у Санаторијум у Беч где је и умро.
Пред крај свог живота, у Скопљу био је одликован Орденом Светог Саве трећи степен, а у Новом Саду поред бисте испред Матице српске, постоји и улица са његовим именом на насељу Телеп.
Тихомир Остојић данас је упамћен по свом духу, осећају за српску културу и књижевност и капиталним књижевним делима попут: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Доситеј Обрадовић у Хопову, Захарија Орфелин, живот и рад му и Историја српске књижевности.
Преузмите андроид апликацију.
