Izložba „Čitanje plave“ biće otvorena sutra, u ponedeljak, 5. decembra u 19 časova u SKCNS Fabrici.
Postavka će moći da se pogleda do 11. decembra, svakog dana od 10 do 19 časova.
O izložbi:
Nisu pratile danas već uobičajene puteve. Nisu tragale za sredstvima. Nisu se javljale na konkurse. Nisu sledile niti se prilagođavale trenutno aktuelnim i podržavanim temama. Nisu ni razmišljale o tome kako će. Nego kako bude. I bilo je. I jeste. Jednoj je palo na pamet, druga je prihvatila, onda su obe pozvale drugarice. Udružile su se spontano, da nešto zajednički urade. Združeni ženski poduhvat. Susret umetnica u umetnosti.
Izložba „Čitanje plave“ okupila je pet umetnica posvećenih različitim umetničkim disciplinama i žanrovima, različitog senzibiliteta i poetika, različitog obrazovanja, različitih životnih istorija i miljea.
Prvi korak napravila je Mia Medaković – Topalović, novinarka i fotografkinja. Potom su joj se pridružile Jelena Đurić slikarka, Jelena Janev vajarka, Ivana Martić vizuelna umetnica i Milica Grbić Komazec kostimografkinja. Mesto njihovog dogovorenog susreta bila je plava boja.
Plavo kao tema, kao doživljaj, kao razmišljanje, kao atmosfera, kao ćutanje. Plava boja. I premalo i previše. Plava je najmanje materijalna boja.
Priroda je oskudna u plavim nijansama. Malo toga živog obojeno je plavim. A ipak okeani i mora, jezera i reke plavetnilom očaravaju pesnike i umetnike.
„Sa prozora more se malo pomeri/U “sliku“ , piše Slobodan Tišma. I nebo je plavo. To i deca znaju. Ali šta je nebo. Samo vazduh. Sama prozirnost. Plava je u oku posmatrača.
Kroz svoju dugu i bogatu istoriju plava je upisala mnoga, mahom pozitivna, značenja u svoj simbolički kapital. Hladnoća je njena jedina negativna konotacija.
U savremenom svetu plava je politički funkcionalizovana kao boja mira, neutralnosti, umerenosti ali i političke korektnosti.
Ipak u njoj još živi zanos sna i sanjarenja kojim su je romantičari zaogrnuli. Još više, u svojoj poroznoj materijalnosti ona opstaje kao boja nedostižnih visina i daljina, boja kontemplacije, čežnje za onostranošću i melanholije koja je neretko prati.
Mimo svih kulturoloških i političkih slojeva sedimentiranih u pojmu plavog, umetnice su sredstvima umetnosti, svaka u okviru svoje umetničke prakse odgovorile na ovaj poziv.
Sasvim nezavisno i osobeno predstavile su svoje vlastito iskustvo, svoje razmišljanje i svoj dijalog sa plavim (u plavom).
Iako Jelena Đurić u izloženim slikama dosledno ostaje u svom izabranom polju apstraktnog slikarstva, pomniji pogled u njima otkriva naznake figuracije.
Jelenine plave slike imaju istoriju ili specifičnu genezu. Kako ona o tome izveštava, plava je inače slabo zastupljena na njenoj paleti boja.
Ona dolazi tek ponekad i tek posle i preko svih drugih boja kao poslednja opcija. Kad više ništa ne preostane. Kad ruka zastane u potezu ili reč zapne u grlu.
Možda kao utočište ili kao novi neizvesni početak. Plave slike vibriraju, noseći u sebi nanose svih onih prethodećih boja. Otud gustina, osećaj volumena. Pokret sapet u njima otima se, rasprskava, kovitla, dubi u sebi. To je jedan drevni pokret.
Tragovi živog i fragmenti nedorečenih reči nošeni su njegovom snagom. Manje je bitno da li je to jeza postanja ili njihov poslednji odsjaj pre ponovnog vraćanja u ravnodušnost i hladnoću vasionskog plavetnila. Jer slika živi.
Kostimografkinja Milica Grbić Komazec odlučila se da ulovi plavu boju upravo u trenutku kad je ona u savezništvu s jednim komadom odeće, korpusu svojih konotacija pridružila i pobunu protiv konvencija građanskog društva.
Referirajući na šezdesetosmaška previranja koja su potresala umetničku i društvenu scenu u svetu i uvela nove modele ponašanja i načine života, promenila muziku, izgled i gestove i blue jeans, dotadašnju već legendarnu radnu odeću, izvela na ulice i učinila odećom kontra-kulture, odećom mladih, ona kostime pravi od farmerica.
Neposredna inspiracija je, kako sama piše, fotografija iz 1989, vezana za pad Berlinskog zida gde su farmerice pojavljuju kao saučesnici demonstracija i pobune koja će promeniti sliku sveta. Kao odeća revolucije.
Kostimi su, ne slučajno, za Titaniju i Oberona, vilinskog kralja i kraljicu koji činodejstvuju u Šekspirovoj komediji „San letnje noći“.
Šumska vilinska bića slobodna su od ljudskih zakona i dovoljno moćna da preurede njihove sudbine. Pačvork sačinjen od komada nošenog džinsa čije plave nijanse čuvaju tragove svoje istorije sklapa se u kostime koji aludiraju na renesansne (još jedna istorijska i kulturna prekretnica), dok gaza kao podloga ističe eteričan i magijski karakter bića kojima su namenjeni.
Fotografsko oko Mie Medaković-Topalović prokrstarilo je svetom. Tragovi pređenih puteva sačuvani su u brojnim fotografijama koje pričaju o gradovima i zemljama, građevinama i mostovima, morima i planinama, i pre svega o samom putu.
Iz tog obilja za ovu izložbu izdvojeno je tek nekoliko segmenata. Plava boja je ona koje ih povezuje, ujedinjuje. Ali nije to, osim na jednoj fotografiji koja beleži dramatičan sudar elemenata, vode, vazduha i zemlje, plava morskog prostranstva ili nebeskog svoda.
To je plava zatečena u kulturi, u delima koja svedoče o ljudskim postignućima, u umetničkim zaveštanjima kojima su se upisali u zemaljski šar. Predstavljaju nam se u mnogo nijansi plave, ispranih kišom i rasušenih suncem, potamnelih, načetih i potrošenih radom vremena ili preuzetih od odsjaja vode i neba, u svojoj lepoti i poroznosti.
Vizuelna umetnica Ivana Martić odlučila je da svoj doživljaj plavog prevede u jednu pročišćenu estetsku sferu lišenu stvarnosnih konotacija.
Oslikane ploče-objekti i polu-skulpture predstavljaju male kompozicije, igru boja i oblika koji harmonično uzajamno sarađuju.
Objekti su od drveta koje i dalje čuva tragove svog prethodnog života i ta neprekinuta veza sa prirodom daje im taktilnu privlačnost i ubedljivost.
Plava boja kroz obilje nijansi kao da olakšava ove radove i lišava ih čvrstog materijalnog uporišta. Dodaje im nešto od eteričnosti. Sklad i svedena lepota kojom odišu generisani su čistoćom forme i delikatno uređenim odnosima. Mesto spokoja. Gotovo kao mala samodovoljna spekulacija.
Vajarka Jelena Janev iz jedne feminističke, teorijski jasno artikulisane perspective istražuje i dekonstruiše stereotipe upisane u razumevanje ženskog tela i njegovog životnog ciklusa.
Tri skulpture u grupi nazvanoj „Sveto trojstvo“ referiraju na tri inkarnacije Boginje majke ili Boginje plodnosti u korelaciji sa kružnim životnim ciklusima same planete uređenim i naslovljenim smenom godišnjih doba. Figure deluju arhaično, gotovo rustično.
Lišene su rafinmana i estetizacije, tako da izmiču i svakoj seksualizaciji, duboko ukorenjenoj u sveukupnoj istoriji predstavljanja ženskog tela.
Čednost mladosti čija polnost je još nevidljiva, in statu nascendi, smenjuje bujnost i obilje zrelosti, i naposletku se vrhuni i istovremeno prazni u telesnom opadanju ali i u iskustvu starosti.
Plava je boja tog smiraja života. Boja Zimske boginje.
Silvia Dražić, istoričarka umetnosti
Preuzmite android aplikaciju.
