Изложба „Читање плаве“ биће отворена сутра, у понедељак, 5. децембра у 19 часова у СКЦНС Фабрици.
Поставка ће моћи да се погледа до 11. децембра, сваког дана од 10 до 19 часова.
О изложби:
Нису пратиле данас већ уобичајене путеве. Нису трагале за средствима. Нису се јављале на конкурсе. Нису следиле нити се прилагођавале тренутно актуелним и подржаваним темама. Нису ни размишљале о томе како ће. Него како буде. И било је. И јесте. Једној је пало на памет, друга је прихватила, онда су обе позвале другарице. Удружиле су се спонтано, да нешто заједнички ураде. Здружени женски подухват. Сусрет уметница у уметности.
Изложба „Читање плаве“ окупила је пет уметница посвећених различитим уметничким дисциплинама и жанровима, различитог сензибилитета и поетика, различитог образовања, различитих животних историја и миљеа.
Први корак направила је Миа Медаковић – Топаловић, новинарка и фотографкиња. Потом су јој се придружиле Јелена Ђурић сликарка, Јелена Јанев вајарка, Ивана Мартић визуелна уметница и Милица Грбић Комазец костимографкиња. Место њиховог договореног сусрета била је плава боја.
Плаво као тема, као доживљај, као размишљање, као атмосфера, као ћутање. Плава боја. И премало и превише. Плава је најмање материјална боја.
Природа је оскудна у плавим нијансама. Мало тога живог обојено је плавим. А ипак океани и мора, језера и реке плаветнилом очаравају песнике и уметнике.
„Са прозора море се мало помери/У “слику“ , пише Слободан Тишма. И небо је плаво. То и деца знају. Али шта је небо. Само ваздух. Сама прозирност. Плава је у оку посматрача.
Кроз своју дугу и богату историју плава је уписала многа, махом позитивна, значења у свој симболички капитал. Хладноћа је њена једина негативна конотација.
У савременом свету плава је политички функционализована као боја мира, неутралности, умерености али и политичке коректности.
Ипак у њој још живи занос сна и сањарења којим су је романтичари заогрнули. Још више, у својој порозној материјалности она опстаје као боја недостижних висина и даљина, боја контемплације, чежње за оностраношћу и меланхолије која је неретко прати.
Мимо свих културолошких и политичких слојева седиментираних у појму плавог, уметнице су средствима уметности, свака у оквиру своје уметничке праксе одговориле на овај позив.
Сасвим независно и особено представиле су своје властито искуство, своје размишљање и свој дијалог са плавим (у плавом).
Иако Јелена Ђурић у изложеним сликама доследно остаје у свом изабраном пољу апстрактног сликарства, помнији поглед у њима открива назнаке фигурације.
Јеленине плаве слике имају историју или специфичну генезу. Како она о томе извештава, плава је иначе слабо заступљена на њеној палети боја.
Она долази тек понекад и тек после и преко свих других боја као последња опција. Кад више ништа не преостане. Кад рука застане у потезу или реч запне у грлу.
Можда као уточиште или као нови неизвесни почетак. Плаве слике вибрирају, носећи у себи наносе свих оних претходећих боја. Отуд густина, осећај волумена. Покрет сапет у њима отима се, распрскава, ковитла, дуби у себи. То је један древни покрет.
Трагови живог и фрагменти недоречених речи ношени су његовом снагом. Мање је битно да ли је то језа постања или њихов последњи одсјај пре поновног враћања у равнодушност и хладноћу васионског плаветнила. Јер слика живи.
Костимографкиња Милица Грбић Комазец одлучила се да улови плаву боју управо у тренутку кад је она у савезништву с једним комадом одеће, корпусу својих конотација придружила и побуну против конвенција грађанског друштва.
Реферирајући на шездесетосмашка превирања која су потресала уметничку и друштвену сцену у свету и увела нове моделе понашања и начине живота, променила музику, изглед и гестове и блуе јеанс, дотадашњу већ легендарну радну одећу, извела на улице и учинила одећом контра-културе, одећом младих, она костиме прави од фармерица.
Непосредна инспирација је, како сама пише, фотографија из 1989, везана за пад Берлинског зида где су фармерице појављују као саучесници демонстрација и побуне која ће променити слику света. Као одећа револуције.
Костими су, не случајно, за Титанију и Оберона, вилинског краља и краљицу који чинодејствују у Шекспировој комедији „Сан летње ноћи“.
Шумска вилинска бића слободна су од људских закона и довољно моћна да преуреде њихове судбине. Пачворк сачињен од комада ношеног џинса чије плаве нијансе чувају трагове своје историје склапа се у костиме који алудирају на ренесансне (још једна историјска и културна прекретница), док газа као подлога истиче етеричан и магијски карактер бића којима су намењени.
Фотографско око Мие Медаковић-Топаловић прокрстарило је светом. Трагови пређених путева сачувани су у бројним фотографијама које причају о градовима и земљама, грађевинама и мостовима, морима и планинама, и пре свега о самом путу.
Из тог обиља за ову изложбу издвојено је тек неколико сегмената. Плава боја је она које их повезује, уједињује. Али није то, осим на једној фотографији која бележи драматичан судар елемената, воде, ваздуха и земље, плава морског пространства или небеског свода.
То је плава затечена у култури, у делима која сведоче о људским постигнућима, у уметничким завештањима којима су се уписали у земаљски шар. Представљају нам се у много нијанси плаве, испраних кишом и расушених сунцем, потамнелих, начетих и потрошених радом времена или преузетих од одсјаја воде и неба, у својој лепоти и порозности.
Визуелна уметница Ивана Мартић одлучила је да свој доживљај плавог преведе у једну прочишћену естетску сферу лишену стварносних конотација.
Осликане плоче-објекти и полу-скулптуре представљају мале композиције, игру боја и облика који хармонично узајамно сарађују.
Објекти су од дрвета које и даље чува трагове свог претходног живота и та непрекинута веза са природом даје им тактилну привлачност и убедљивост.
Плава боја кроз обиље нијанси као да олакшава ове радове и лишава их чврстог материјалног упоришта. Додаје им нешто од етеричности. Склад и сведена лепота којом одишу генерисани су чистоћом форме и деликатно уређеним односима. Место спокоја. Готово као мала самодовољна спекулација.
Вајарка Јелена Јанев из једне феминистичке, теоријски јасно артикулисане перспецтиве истражује и деконструише стереотипе уписане у разумевање женског тела и његовог животног циклуса.
Три скулптуре у групи названој „Свето тројство“ реферирају на три инкарнације Богиње мајке или Богиње плодности у корелацији са кружним животним циклусима саме планете уређеним и насловљеним сменом годишњих доба. Фигуре делују архаично, готово рустично.
Лишене су рафинмана и естетизације, тако да измичу и свакој сексуализацији, дубоко укорењеној у свеукупној историји представљања женског тела.
Чедност младости чија полност је још невидљива, ин стату насценди, смењује бујност и обиље зрелости, и напослетку се врхуни и истовремено празни у телесном опадању али и у искуству старости.
Плава је боја тог смираја живота. Боја Зимске богиње.
Силвиа Дражић, историчарка уметности
Преузмите андроид апликацију.
