Нема сумње да је ћирилица недопустиво потиснута, а њена судбина у највећој мери зависи од државе која би морала систематски да брине о њеном очувању, као и од појединих институција, издавачких кућа и медија, изјавила је лингвиста Рада Стијовић.
Она је у интервјуу за данашњу Политику истакла да смо по броју часова матерњег језика на последњем месту у Европи.
„Неопходно је увести часове српског језика и на факултете, јер смо сведоци да велики број људи са факултетском дипломом има оскудно језичко знање“, рекла је Стијовић.
Наглашава да је развој и мењање књижевног језика неминован процес, али да тај процес мора бити праћен и усмераван.
„Није добро што се не поклања довољно пажње неговању сопственог језика, као и што се у неким круговима, чак и међу универзитетским професорима, заступа став да језик треба препустити спонатаном развоју, без уплитања језичких стручњака“, рекла је Стијовић.
Она такође критикује прекомерну употребу страних речи у свакодневном говору.
„Када се читају модне рубрике готово свих часописа, придев ‘прекомеран’ је најблаже што се може рећи. У њима налазимо ‘муст хаве’ гардеробу, места ‘а муст сее’, ‘евент’ који се мора организовати и ‘натурал лоок’ који се постиже одговарајућом шминком“, навела је Стијовић.
Оцењује да је тешко отети се утиску да је овде реч о манифестацији културне инфериорности и веровања да говорити језиком економски успешнијих и моћнијих значи и сам бити део тог света.
Према њеним речима, проблем су и буквални преводи енглеских идиома, устаљених израза, фраза и пословица који су некада неразумљиви, а некада не одговарају нашем животном искуству и обичајима.
Као примере наводи да енглески „ат тхе енд оф тхе даy“ треба преводити са „на крају крајева“, а никако како се уобичајило „на крају дана“, а да „то бе ин сомеоне’с схоес“ на енглеском одговара нашем изразу „бити у нечијој кожи“ и не треба га буквално преводити.
Стијовић сматра да је употреба родно равноправаног језика непотребна, сувишна и често штетна.
„Много је лингвистичких и нелингвистичих разлога. Прво, нема потребе везивати именицу женског рода уз особу женског пола, јер се граматички род именице у српском језику не поклапа доследно са полом бића које те именице означавају, нпр. ‘девојчурак’ је именица граматичког мушког рода, а ‘владика’ је именица женског рода. Осим тога, именице граматичког мушког рода у српском имају ту особину да се њима истовремено могу означавати и особе мушког и особе женског пола“, објаснила је Стијовић.
Истиче да се једнакост не постиже инсистирањем на чињеници да је нека особа женског пола, већ да се тиме чак потенцира различитост.
Додала је да су именице женског рода потребне онда када треба указати искључиво на мушку или женску особу.
„На пример ‘Ученици морају доћи, а ученице не морају’ и такве ‘женске’ именице јављају се од најстаријих времена у српском језику. Одавно срећемо калуђерицу, дворкињу, плетиљу, кнегињу. Потреба за овим именицама проистиче из језичких разлога“, рекла је Стијовић, додајући да је недопустиво да се политика меша у питање науке и струке.
Vučić za večeras zakazao sastanak sa vladajućim strankama o lokalnim izborima
Преузмите андроид апликацију.
