Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih Jevreja. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića – Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova.
Rođen je u Kragujevcu 1985. Otac, Sigismund Krakov, Poljak iz aristokratske porodice i emigrant koji je živeo u Francuskoj, kao vojni lekar došao je na poziv srpske vlade 1885. u Srbiju u vreme srpsko-bugarskog rata. Bio je lični lekar Kralja Petra I. U Srbiji se oženio Persidom Nedić, čiji je jedan od braće bio i Milan Nedić.
Nemirnog duha, Stanislav Krakov kao dobrovoljac je učestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Golobradi mladić koga je čudilo što ga zovu dete, prošao je sa srpskom vojskom najstrašnije bitke i golgotu; ranjavan je 18 puta, dobio najveća državna priznanja i ordenje – Belog orla sa mačevima IV stepena i Zlatnu medalju Obilića za hrabrost.
Posle Prvog svetskog rata napustio je vojsku, završio Pravni fakultet i počeo karijeru novinara u listu Politika, a zatim u Vremenu, čiji je kasnije postao glavni urednik. Uređivao je i druge listove, sarađivao sa inostranim agencijama, a od 9. jula 1940. do Aprilskog rata bio je direktor Radio Beograda. Za vreme okupacije uređivao je Novo doba, Obnovu i Zapise. Emigrirao je u avgustu 1944. i živeo pod lažnim identitetom, sa nadom da će se vratiti u domovinu kojoj je toliko dao. A ona ga je po završetku Drugog svetskog rata označila kao narodnog neprijatelja i izdajnika. Umro je kao nesrećan čovek koji verovatno do kraja nije razumevao sudbinu koja mu je dodeljena.
Sa druge strane, književno delo Stanislava Krakova, koje je trajalo svega dvanaest godina, od 1919. do 1931, posle čega se posvetio novinarstvu, spada u sam vrh naše međuratne književnosti.
Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).
Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.
Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.
Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940.
Preuzmite android aplikaciju.
