Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски и југословенски официр, новинар, књижевник, филмски редитељ, библиофил, екслибрист и нумизматичар, из породице пољских Јевреја. Обављао је дужност уредника Времена. Био је добровољац у одреду Војина Поповића – Војводе Вука у Балканским ратовима, а учествовао је и у Првом светском рату и борбама на Солунском фронту. За време немачке окупације у Другом светском рат, подржавао је Владу народног спаса под председништвом свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник новина Ново време и Обнова.
Рођен је у Крагујевцу 1985. Отац, Сигисмунд Краков, Пољак из аристократске породице и емигрант који је живео у Француској, као војни лекар дошао је на позив српске владе 1885. у Србију у време српско-бугарског рата. Био је лични лекар Краља Петра I. У Србији се оженио Персидом Недић, чији је један од браће био и Милан Недић.
Немирног духа, Станислав Краков као добровољац је учествовао у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Голобради младић кога је чудило што га зову дете, прошао је са српском војском најстрашније битке и голготу; рањаван је 18 пута, добио највећа државна признања и ордење – Белог орла са мачевима IV степена и Златну медаљу Обилића за храброст.
После Првог светског рата напустио је војску, завршио Правни факултет и почео каријеру новинара у листу Политика, а затим у Времену, чији је касније постао главни уредник. Уређивао је и друге листове, сарађивао са иностраним агенцијама, а од 9. јула 1940. до Априлског рата био је директор Радио Београда. За време окупације уређивао је Ново доба, Обнову и Записе. Емигрирао је у августу 1944. и живео под лажним идентитетом, са надом да ће се вратити у домовину којој је толико дао. А она га је по завршетку Другог светског рата означила као народног непријатеља и издајника. Умро је као несрећан човек који вероватно до краја није разумевао судбину која му је додељена.
Са друге стране, књижевно дело Станислава Кракова, које је трајало свега дванаест година, од 1919. до 1931, после чега се посветио новинарству, спада у сам врх наше међуратне књижевности.
Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године. Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).
Као новинар магазина Време, Краков је путовао у кућу редитеља Фрица Ланга да уради интервју са њим. Том приликом је Ланг изјавио да га Југославија привлачи и да се нада да ће доћи у посету.
Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.
Бавио се и кинематографијом. Године 1932. снимио је документарни филм Кроз земљу наших царева и краљева. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“. Филм је приказан новембра 1940.
Преузмите андроид апликацију.
