Sava Popović Tekelija bio je veoma značajna ličnost za naš narod, a za nas i naše sugrađane još važnija i lepša činjenica jeste to što se, jedan deo njegovog života, izjašnjavao kao Novosađanin.
Iako svi, oduvek, krećemo od nule i samo od nas zavisi u šta ćemo izrasti i šta ćemo od našeg života stvoriti, poreklo u mnogim situacijama igra veliku ulogu, makar u tome da nam da dovoljno samopouzdanja da se ne bismo plašili da budemo najbolja verzija sebe.
Savino poreklo bilo je takvo da je izazivalo zavist mnogih ljudi u njegovoj okolini. Poticao je iz vojničke i plemićke porodice iz Banata, zapravo, porodice koja je važila za ogranak stare vlastelinske srpske loze.
Da bi se njegova porodica ubrojala među te, “vodeće“, u srpskoj istoriji, Savin deda, Jovan Tekelija, hrabro je vojevao u bici sa Turcima, kod Sente, nakon čega je postao zapovednik srpske policije u Aradu.
Tadašnji car Josif I je Jovanu Tekeliji i njegovoj najužoj rodbini 1706. godine darovao plemićku titulu zbog junaštva za vreme mnogih ustanaka, a pogotovo za vreme Rakocijevog ustanka (1705-1711).
Rakocijev ustanak je ustanak vođen u sklopu Rata za špansko nasleđe, protiv apsolutizma bečkog dvora. Njegov predvodnik bio je ugarski magnat Ferenc Rakoci II.
Iako je obrazovanje počeo u srpskoj osnovnoj školi, gimnaziju je završio u Budimu, a mađarska prava diplomirao u Pešti. Godinu dana nakon diplome, postao je prvi doktor nauka, ne samo u Srba, nego i u Mađara.
Bavio se izučavanjem prirodnih nauka poput matematike, hemije, anatomije i botanike, ali je pored toga paralelno učio nekoliko jezika zbog čega je u narodu bio poznat kao poliglota.
Čovek, koji je neprestano bio žedan znanja, pored svih svojih interesovanja bavio se i crtanjem.
U stalnoj trci i takmičenju sa samim sobom, za života obavljao je mnoge značajne političke funkcije.
Međutim, jednom prilikom, kada je primetio da više ne može da napreduje, te da je dostigao sve svoje maksimume u obavljanju odgovornosti koje su mu date, odlučio je da se vrati u svoju rodnu kuću, u Arad.
Po povratku u rodno mesto, svestan svoga bogatstva, ugleda i pameti, probudila mu se nova ideja.
Želeo je da postane prvi čovek ujedinjenih Južnih Slovena.
Znao je, da svoje ciljeve može da postigne, jedino kroz školovanje i podizanje inteligencije u srpskom narodu, zbog čega se svim svojim snagama bacio na prosvećenje.
Kada je imao 77 godina, izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske, zbog svog velikog zalaganja za njeno funkcionisanje i opštenarodno dobro.
Koliko mu je njegova uloga u čitavoj ovoj priči bila važna, svedoči i činjenica da je i u dubokoj starosti i bolesti bio najredovniji član na sednicama, te da ih nije propuštao ni po koju cenu.
Preminuo je u svojoj 88. godini od starosti, u svojoj porodičnoj kući, u Aradu. Za života učinio je mnogo za naš narod.
Ukoliko nas mrzi da listamo istorijske knjige kako bismo pobrojali sva njegova velika dela patriotizma, dovoljno je da se Save Tekelije sećamo, makar, kao najveće motivacije za veru u sebe i ono što možemo, kao najvećeg “prosvetitelja“ novog doba.
Preuzmite android aplikaciju.
