Сава Поповић Текелија био је веома значајна личност за наш народ, а за нас и наше суграђане још важнија и лепша чињеница јесте то што се, један део његовог живота, изјашњавао као Новосађанин.
Иако сви, одувек, крећемо од нуле и само од нас зависи у шта ћемо израсти и шта ћемо од нашег живота створити, порекло у многим ситуацијама игра велику улогу, макар у томе да нам да довољно самопоуздања да се не бисмо плашили да будемо најбоља верзија себе.
Савино порекло било је такво да је изазивало завист многих људи у његовој околини. Потицао је из војничке и племићке породице из Баната, заправо, породице која је важила за огранак старе властелинске српске лозе.
Да би се његова породица убројала међу те, “водеће“, у српској историји, Савин деда, Јован Текелија, храбро је војевао у бици са Турцима, код Сенте, након чега је постао заповедник српске полиције у Араду.
Тадашњи цар Јосиф I је Јовану Текелији и његовој најужој родбини 1706. године даровао племићку титулу због јунаштва за време многих устанака, а поготово за време Ракоцијевог устанка (1705-1711).
Ракоцијев устанак је устанак вођен у склопу Рата за шпанско наслеђе, против апсолутизма бечког двора. Његов предводник био је угарски магнат Ференц Ракоци II.
Иако је образовање почео у српској основној школи, гимназију је завршио у Будиму, а мађарска права дипломирао у Пешти. Годину дана након дипломе, постао је први доктор наука, не само у Срба, него и у Мађара.
Бавио се изучавањем природних наука попут математике, хемије, анатомије и ботанике, али је поред тога паралелно учио неколико језика због чега је у народу био познат као полиглота.
Човек, који је непрестано био жедан знања, поред свих својих интересовања бавио се и цртањем.
У сталној трци и такмичењу са самим собом, за живота обављао је многе значајне политичке функције.
Међутим, једном приликом, када је приметио да више не може да напредује, те да је достигао све своје максимуме у обављању одговорности које су му дате, одлучио је да се врати у своју родну кућу, у Арад.
По повратку у родно место, свестан свога богатства, угледа и памети, пробудила му се нова идеја.
Желео је да постане први човек уједињених Јужних Словена.
Знао је, да своје циљеве може да постигне, једино кроз школовање и подизање интелигенције у српском народу, због чега се свим својим снагама бацио на просвећење.
Када је имао 77 година, изабран је за доживотног председника Матице српске, због свог великог залагања за њено функционисање и општенародно добро.
Колико му је његова улога у читавој овој причи била важна, сведочи и чињеница да је и у дубокој старости и болести био најредовнији члан на седницама, те да их није пропуштао ни по коју цену.
Преминуо је у својој 88. години од старости, у својој породичној кући, у Араду. За живота учинио је много за наш народ.
Уколико нас мрзи да листамо историјске књиге како бисмо побројали сва његова велика дела патриотизма, довољно је да се Саве Текелије сећамо, макар, као највеће мотивације за веру у себе и оно што можемо, као највећег “просветитеља“ новог доба.
Преузмите андроид апликацију.
