Његов лик нам је познат са новчанице од 2000 динара, али колико знамo о човеку због кога нас касири у продавници најчешће погледају попреко када треба да нам врате кусур?
То је човек који је на путовање кроз васиону и векове повео све људе довољно отвореног ума и срца да схвате апстрактне, а опет тако питко описане идеје о времену и простору.
Милутин Миланковић је био српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, као и популаризатор науке и физичар. Иако је Миланковић био први српски доктор техничких наука, свет га је ипак више запамтио по два фундаментална доприноса науци, од којих је први „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система, док је други допринос дао теоријском објашњењу Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце, данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Оно што ни геније какав је био Миланковић није могао да предвиди, јер је живео до средине 20. века када човечанство није много марило за заштиту животне средине и утицај индустрије на живи свет, јесте то да ће се услед повећане емисије гасова са ефектом стаклене баште, узрокован људским делатностима (не природним процесима), температура на Земљи брже повећавати.
У суштини, он и није много погрешио, јер шта је пар година у односу на пар десетина хиљада година на колико се његови циклуси смењују, али морамо признати да нам у времену у коме живимо, у једином које имамо, ове повишене температуре могу понекад бити нелагодне.
Сетимо се само дочека Нове 2023. године када је било толико топло да су се људи по друштвеним мрежама шалили да више нису сигурни да ли иду на дочек Нове године или на Првомајски уранак.
Ако оставимо шалу по страни, и мало више истражимо, видећемо да је у појединим европским градовима ово био најтоплији или један од најтоплијих дочека Нове године откад се прати температура. С друге стране, летос нас је изненадио сателитски снимак из Велике Британије где се види да се трава жути, у истој оној Британији за коју смо навикли да увек пада киша, а измерено је 40 степени. А, шта је са нашом земљом? Сви знамо оне приче старијих о снегу до колена, али у данашње време све више се изненадимо кад га има у зиму него када га нема.
Чак иако нисмо љубитељ зиме и њених чаролија, она нам је и те како потребна. Када је хладније и поготово када има снега, има мање инсеката који преносе одређене болести као што су крпељи одговорни за Лајмску болест или комарци који преносе Вирус Западног Нила или Денга грозницу.
Такође, топлије зиме погодују и размножавању микроорганизама који узрокују гастроинтестиналне болести.
Поред тога, топле зиме погодују и развоју алергена те се може јавити поленска грозница или се погоршати симптоми астме. Такође, треба напоменути и да топло време кад му време није погоршава низ срчаних и неуролошких обољења. Зима би требало да буде време кад се природа одмара, али и када се човек одмара. То је нешто што не радимо често у последње време, а добро је за наше ментално здравље. Добро је и то што се тада чешће чујемо са драгим особама, али и учимо да више ценимо лепе дане. Имајући ово у виду, да ли сте се обрадовали снегу у нашем граду?
Шта можемо да учинимо за то да нам се овај природни склад врати?
Пошто на овој планети нисмо сами, и иза нас треба да oстане природних лепота и за следеће генерације, требало би да разбијемо огледала, утишамо его и послушамо понекад људе који су паметнији од нас, едукујемо се о томе како можемо, променом својих навика, да смањимо емисију гасова са ефектом стаклене баште и прихватимо да иако не можемо да урадимо много, увек је боље да ако не можемо да будемо део решења, бар не будемо део проблема.
На природне процесе не можемо директно да утичемо, али можемо да послушамо Миланковића који нам каже да је огледало само тренутак вечности заустављен као слика на тој малој површини. У стварању своје теорије о осунчавању Земље, он је користио једно друго огледало – водену површину у бунару и рекао нам да се у животу не водимо за водом, јер она је пролазна или одражава оно што види на небу, и ми због тога треба да се водимо према звездама, јер оне су трајније.
Све ово и много више на тему календара, технологије, природних појава, климе, звезда, и размишљања о прошлости и будућности имали смо прилике да видимо и чујемо у нашем граду током целе протекле године од момента када је Нови Сад проглашен за Европску престоницу културе, на изложби коју су нам приредили др Душан Јововић и проф. др Александар Петровић.
Уколико сте пропустили ову спектакуларну изложбу под називом „Време и васељена“, још увек можете да се упознате са прогресивним размишљањима овог великог полимате, најцитиранијег српског научника који је на пут ,,Кроз Васиону и векове” како му се и зове књига, кренуо из Србије.
Постоји и постојало је много писаца, већина се школовала у области друштвених наука, али ретко ко је тако добар приповедач као што је то био Миланковић.
Ако ми не верујете, правац у Градску библиотеку и за само 500 динара колико је потребно издвојити за годишњу чланарину крените са њим на пут кроз простор и време, кроз васиону и векове. Признаћете, то је мала цена за једно такво искуство, а када сте већ ту отворите и још нека врата још неке књиге домаћих или страних писаца, па можда и ви добијете идеју за нешто што ће оставити трага у времену и простору.
Истина је да време и природа не маре много за нас, али пошто ми зависимо од њих, зашто не бисмо наставили Миланковићевим стопама да истражујемо климатске промене и урадимо оно што је у нашој моћи да побољшамо квалитет свог живота.
Драгана Арсеновић
Преузмите андроид апликацију.
