Пре доласка на власт, још током опозиционог деловања, Аљбин Курти је изградио имиџ бескомпромисног борца за албанске националне интересе. Курти је политичар који не бежи од тога да истакне да му је циљ стварање Велике Албаније и да је уједињење Косова и Метохије са Републиком Албанијом неминовност.
Како те његове жеље не би остале само пароле, Курти је чак формирао и испоставу своје партије у Албанији. Додуше, треба истаћи да су њени резултати минорни и да није успела забележити иоле значајнији резултат на тамошњим парламентарним изборима, али то је тек почетак.
Вођа покрета „Самоопредељење“ од својих идеала неће одустати, а великоалбанска национална политика, његовим доласком на власт у Приштини, само ће губити ту иоле прикривену форму.
Није тајна да и други албански лидери са простора јужне српске покрајне размишљају идентично као и Курти, али за разлику од њега они су се трудили да своје великодржавне аспирације бар делимично прикрију.
Држећи се своје кључне стратегије, базиране на великоалбанској идеји, Курти никада није имао превише разумевања за дијалог између Београда и Приштине. Током његовог скоро шестомесечног премијерског мандата, у првој половини 2020. године, то је постало и више него очигледно.
Шеф привремених институција у Приштини тада је јасно послао поруку да за њега преговори са Београдом нису приоритет и да Албанци немају разлога за журбу, бар када је тај процес у питању.
Наиме, Курти стоји на становишту да време ради за Албанце и да ће велике силе временом схватити, да уколико Београд не призна Космет као независну државу, уједињење са Албанијом остаје једина опција. Тиме би се обезбедило решење кључног проблема косметских Албанаца, без кога такозвано „независно Косово“ никада неће постати држава у пуном капацитету, а то је место у Уједињеним нацијама.
Чињеница је да без признања Србије, а поготово руског и кинеског амина у Савету безбедности, косовски Албанци немају шта да траже у УН. Међутим, прикључењем Албанији, која као независна и међународно призната држава има место у УН, тај проблем би био решен. Осим тога, вековни сан Албанаца, прокламован још 1878. године од стране Призренске лиге, о јединственој националној држави тиме би коначно био реализован.
Међутим, ни ЕУ ни САД за сада не показују намеру да тај великоалбански пројекат подрже.
Јаве се повремено поједини гласови, који говоре у правцу тога да ни такав сценарио не треба у потпуности искључити, мада они махом имају незванични или полузванични карактер.
Односно, такве поруке пре можемо читати као притиске на Србију, да буде „кооперативнија“ и попустљивија у преговорима, него као јасну подршку Куртијевој политици.
Уосталом, ЕУ је именовањем Мирослава Лајчака за специјалног посредника у преговарачком процесу између Београда и Приштине заузела децидан став, да од дијалога неће одустати и да од Куртија очекује пуно учешће у истом.
Инсистирањем да косметски премијер директно предводи Албанце у разговору са српском страном ЕУ је Куртија довела у крајње незавидну политичку ситуацију.
Популарност, како њега тако и његове странке, у доброј мери је нарасла због супротстављања дијалогу са Београдом.
Самим тим, сваки његов одлазак у Брисел, неминовно ће обарати Куртијев рејтинг. Курти је практично постао жртва сопственог наратива, који је годинама креирао у албанској јавности, а то је да су разговори са Београдом издаја националних интереса. Није било тешко такве пароле пласирати када се налазио у опозицији, али оног момента када је дошао на власт све то му се вратило као бумеранг.
Са друге стране Курти у тим преговорима мора да учествује, јер је то захтев његових западних ментора, креатора и заштитника пројекта „независног Косова“. Сукоб са њима за све албанске политичаре на Косову и Метохији, па и самог Куртија, није опција. Усталом, садашњи косметски премијер је на сопственој кожи осетио шта доноси противљење „западним савезницима“.
Када је прошле године одбио да настави разговоре са Београдом, његова влада је оборена и то директним утицајем тадашњег специјалног изасланика америчког председника за питање Космета, Ричарда Гренела, и америчког амбасадора у Приштини, Филипа Коснета.
Самим тим, Куртијева стратегија у наредном периоду очитоваће се у појачавању националне реторике, не би ли у сопственој јавности очувао слику неприкосновеног националног вође. Односно, покушаће изливом национализма засенити чињеницу да је изашао у сусрет ЕУ и САД и да је он тај, који наставља дијалог са Београдом.
Истовремено, можемо очекивати његово крајње бескомпромисно држање током преговарачког процеса, јер само тако он може истовремено чувати свој рејтинг, али и удовољити захтевима својих западних ментора. Неминовно, то ће преговарачки процес поново паралисати.
Међутим, успоравање преговора, њихово одлагање или у најбољем случају њихова потпуна пропаст су нешто што Курти истински жели. Јер, за њега је то једини начин да стратешки план о стварању Велике Албаније буде остварен. Питање је само колико ће бити успешан у спровођењу те тактике, односно да ли ће Запад имати стрпљења за његове опструкције и саботаже преговарачког процеса.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
