Почетна > Нови Сад
Актуелно Нови Сад

Шта је Новосадска рација и зашто се обележава њена годишњица?

Новосадска рација или Рација у јужној Бачкој 1942. године је назив за масовне ликвидације Срба, Јевреја и Рома које су у јануару 1942. извеле мађарске фашистичке власти на подручју тада окупиране Бачке.
Фото: Градске инфо

Рација је спроведена на Божић у насељима Шајкашке – Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану, Темерину и нешто касније у Новом Саду (од 21. до 23. јануара 1942. године).

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске фашистичке власти службено описале као полицијску рацију, је послужило настојање да се ликвидира тамошњи партизански покрет, али у стварности су мађарске власти настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата.

За месец дана је укупно убијено између 3000 и 4000 људи, те је Новосадска рација представљала највећи покољ на подручју АП Војводине у другом светском рату.

У Новом Саду погубљења су вршена широм града, а највише су пострадали становници Милетићеве и околних улица, када су многа домаћинства заувек угашена.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица.

Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег.

Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава, па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.

На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки.

Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.

Данас о овом трагичном догађају сведочи табла постављена у Милетићевој улици, на кући са бројем 10.

Фото: Градске инфо
Један од најбруталнијих примера суровости злочинаца је трагична судбина породице Јовандић, а сведочанство о злочину који су фашисти извршили над овом породицом сачувала је Јелка Јовандић, мајка петорице синова.

Кућа породице Јовандић налазила се у Јовановском крају, у ондашњој Пирошкој улици са кућним бројем 36, у близини данашњег Булевара ослобођења и улице Краља Петра I.

Иако су становници овог краја свакодневно чули пуцњаву која је тих дана одјекивала Новим Садом, некако су се надали да ће их стравични догађаји тих јануарских дана заобићи.

Међутим судбина је хтела другачије. Када је патрола закуцала на дом Јовандића прво што су их питали јесте које су вере, на шта су ови одговорили да су православне. Злочинци су потом петорицу браће Јовандић,  Милорада који је тада имао 28 година, Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору, петнаестогодишњака,
извели у двориште, док је мајка била затворена у кућу. Тада се десио масакр и сва петорица синова су убијена метком у потиљак.

Када је злочин извршен, пустили су мајку, која је одмах затражила да и она буде убијена, међутим, злочинци су одлучили да је опљачкају и оставе у животу.

Злочинци су мајци Јелки чак ускратили могућност да достојанствено сахрани убијене синове. Током ноћи дошао је војни камион у који су фашисти већ укочена тела браће Јовандић, попут цепаница, утоварили и одвезли на палжу Штранд, где је већина жртава Новосадске рације убијана и кроз отвор у леду бацана у Дунав. Тела браће Јовандић, као и многих других жртава, никада нису пронађена.

Јелка Јовандић је свако вече у дворишту куће палила свеће и кандило за своје синове, а становници околних улица су свакодневно могли да присуствују овом призору.

Она је тугу за одузетим синовима носила све до 1971. године, када је преминула.

Данас једна улица у Новом Саду својим именом чува тужно сећање на трагичну судбину браће Јовандић, а на објекту који се налази на месту некадашње породичне куће постављена је спомен табла. Такође, на зеленој површини у близини је посађено пет јаблана и једна јела.

Жртве су убијане зверски, бајонетима, секирама, кундацима, пребијањем до смрти, разним другим тупим и оштрим предметима, а тек када би се злочинци уморили од целодневног убијања, за наставак свог злочина би користили митраљеске рафале.

Заједничка гробница за све жртве масакра постали су Дунав и Тиса, који су тих ледених јануарских дана били потпуно залеђени, па су егзекутори морали правити отворе, како би своје жртве гурнули под лед.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија.

Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих комшија Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење рације окупатор је изабрао најкрволочније људе.

Током погрома нису сви припадници мађарске националне заједнице учествовали у злочинима. Један део њих је, након што су одбили да учествују у крвавом пиру, такође страдао од руке злочинаца.

Тако је, према послератним сведочењима мештана Ковиља, рацију у том српском месту спречио мађарски жандармеријски наредник Лајош Дунавфалви, који је у њему службовао.

Он је 8. јануара увече, у центру села, дочекао командира хонведског одреда који је, са делом домаћих Мађара, намеравао да и у Ковиљу изврши покољ и убедио га да то ипак не чини, па је у рацији страдало само неколико житеља Ковиља, који су имали ту несрећу да су се током трајања Рације затекли у другим местима Шајкашке.

Oдмазда за Новосадску рацију се понекад наводи као један од повода за тзв. Покољ у Бачкој, односно масовне ликвидације припадника мађарске и немачке етничке заједнице које су партизани извели 1944. и 1945. године.

Jош током самог рата мађарска влада је настојала да се оградити од злочина, те је организовала суђење за њихове починитеље.

Након Другог светског рата мађарска јавност је упозната са дешавањима у Новом Саду и околини из 1941. и 1942. године.

Роман „Хладни дани“ Тибора Черешија објављен је 1964. године и био је веома популаран у комунистичкој Мађарској. Доживео је преко 40 издања, а две године касније снимљен је и филм.

У бившој СФРЈ, зарад јачања братства и јединства требало је још дуго времена да прође пре него што је уопште почело да се говори о овим догађајима.

Данас споменик „Породица“, који се налази на платоу Кеја жртава рације, представља централно место комеморације жртвама овог злочина.

Комеморација се обележава сваке године и сваки пут присуствују дипломатски представници Мађарске.

У наставку погледајте видео прилог који смо снимили заједно са историчаром Петром Ђурђевим и сазнајте који су чиниоци узроковали да се ћутање о овом злочину над Новосађанима прекине и на крају довели до постављања споменика „Породица“ на Кеју жртава рације:

Прослављени новинар и писац Мика Антић је 1967. године снимио документарни филм „Споменик“, који многи аналитичари сматрају за једно од најбољих остварења у контексту сведочанства о ужасима током Рације у Јужној Бачкој.

Такође, постоји и више документарних филмова рађених у продукцији РТС-а, који говоре на ову тему, као нпр. „Ледени дани“ – први део и „Ледени дани“ – други део.

У фебруару 2015. године јавности је презентован играни филм „Аврамов пас“, у коме се говори о страдању Јевреја у Новом Саду за време новосадског погрома.

На једној од плоча постављених на платоу код споменика „Породица“, стоји натпис:
Фото: Градске инфо

Сећање је споменик

 

Тврђи од камена

 

Ако смо људи

 

Опростити морамо

 

Заборавити не смемо

Споменик „Породица“ који се налази на новосадском Кеју жртава рације је рад вајара Јована Солдатовића и откривен је 1971. године.
Фото: Градске инфо

Почетком 1992. споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар.

На четири плоче (три са текстом на српском и једна на хебрејском језику) исписане су основне информације о догађају, а на 66 плоча имена убијених личности.

Фото: Градске инфо

Између плоча са текстовима ритмички су распоређене плоче украшене симболима Давидове звезде, крста и оцила. Испод споменика се налазе плоче са текстовима на српском, мађарском, словачком и хебрејском језику.

Споменик је реконструисан 2011. године, како би се сачувао за будућа покољења.

Последња интервенција на споменику урађена је 2021. године, када је на иницијативу Европског центра за права Рома, на спомен плочи уместо натписа “страдање Цигана” замењено натписом “страдање Рома”.

Споменик је утврђен за непокретно културно добро – знаменито место од великог значаја.


Ulica priča priču: Sonje Marinković

 

Преузмите андроид апликацију.