Почетна > Моја улица
Моја улица Нови Сад

Улица прича причу: Соње Маринковић

Једна од улица тзв. Малог Лимана у општини Стари град је и улица Соње Маринковић, ушушкана у обиље зеленила, карактеристичног за овај крај. Иако је данашњим генерацијама тешко да поверују, некада је ову улицу пресецала пруга, која је даље кроз улицу Војводе Мишића ишла на Варадински мост, кроз Подграђе према Београду.

Прича о овој улици најуже је везана за причу о две жене, трагичне хероине једног доба, које су, иако нису рођене у Новом саду, своју судбину везале за Нови Сад. У питању су Соња Маринковић, по којој улица носи име и Јелена Кон, добротворка чија се заоставштина налази у овој улици.

За обе се може рећи да су живеле ван свог времена, као и да су се својим активизмом уздигле изнад норматива тадашњег друштва и схватања положаја жене у том друштву.

Соња Маринковић била је револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Фото: Wikimediacommons/Unknown author

Током студија на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну, прикључила се студентском револуционарном покрету и учествовала као организатор и покретач многих студентских акција.

У чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) примљена је 1936. године, а три године касније и у чланство Комунистичке партије (КПЈ).

Активно је учествовала у студентском животу Београда и Новог Сада, а била је потпредседник Дома студенткиња и члан управе Студентске матице у Новом Саду.

Такође, била је делегат омладине Војводине на Конгресу за мир у Паризу, 1937. године.

Борила се за друштвену, политичку и социјалну равноправност жена, стварајући женске секције при Уједињеним радничким синдикатима и делујући као председник омладинске секције Женског покрета у Новом Саду.

Септембра 1940. године изабрана је за члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а била је и председник Покрајинског одбора Народне помоћи за Војводину.

Због свог револуционарног рада била је хапшена непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, 1939. и крајем 1940. године, када је у новосадској полицији тешко мучена, али није одала никога од партијских другова, након чега је пуштена на слободу.

Током фашистичке окупације наставила је своје деловање, а ухапшена је средином јула 1941. године, док је по партијском задатку ишла у Београд. Током истраге у окупаторској полицији  била је страшно мучена, али ипак није одала никог од својих сарадника.

Стрељана је 31. јула 1941. године на напуштеном гробљу на Багљашу, у групи од 90 родољуба из Баната, у знак одмазде због акција паљења жита и напада на немачке војнике, које су вршили банатски партизански одреди.

Њен последњи пркос упућен је егзекуторима, када је приликом стрељања одбила да јој пуцају у леђа, те је узвикнула: „Пуцајте, ово су комунистичке груди!“

За народног хероја проглашена је још током Другог светског рата, 25. октобра 1943. године.

Колико је велики значај ове младе девојке, пострадале у 25-тој години живота, био за послератне власти, најбоље говори податак да по њој у Новом Саду, осим ове улице, назив носи и основна школа, месна заједница, Академско културно-уметничко друштво Универзитета у Новом Саду. Скоро сва приградска насеља имају њену улицу, а по њој име носи и чак 47 школа у Војводини.

На самом почетку улице, на згради Радничког дома, 1969. године постављена је спомен табла посвећена овој новосадској хероини.

Са друге стране, послератне власти нису биле тако благонаклоне према лику и делу Илоне Јелене Кон.

Илона Јелена Кон рођена је 1. септембра 1882. године у Ајзенштату (Аустрија), а у Нови Сад се преселила како би се придружила свом супругу Јулију Кону, угледном трговцу и политичару јеврејске заједнице.

Фото: Wikimediacommons/Unknown author

Ова храбра и надасве хумана жена, уз помоћ других угледних Новосађанки, основала је прво хуманитарно удружење за помоћ сиротињи у Новом Саду, 1925. године, као Друштво за бесплатно дељење хлеба.

Већ од следеће године, под окриљем овог друштва, основано је и прво градско обданиште, а друштво је свој рад наставило под именом Кора хлеба и дечије обданиште.

Рад хуманитарног фонда Јелене Кон, превасходно је био усредсређен на бригу о деци без родитеља, којима је био обезбеђен по један оброк дневно, као и на децу самохраних мајки.

Осим кухиње и целодневног боравка (што је било од велике помоћи запосленим мајкама), Фонд је пружао услугу здравствене заштите деце, као и, за то доба веома модерну, педијатријску подршку одојчади, у виду одговарајуће млечне формуле намењене њиховој исхрани.

Друштво је деловало у разним просторима све до 1932. године када се, по прикупљању средстава, одлучује на градњу своје зграде на земљишту у данашњој улици Соње Маринковић, власништву оснивача друштва.

Ова зграда подигнута је  захваљујући бројним хуманитарним концертима и другим активностима које су протекле у организацији Јелене Кон, као и не малим личним прилозима ње и њеног мужа Јулија.

Пројекат за зграду добротворне установе Кора хлеба, урадио је познати новосадски архитекта Ђорђе Табаковић током 1932. године, а изградња је окончана у августу 1933. године.
Фото: Градске инфо

Била је то једна од првих наменских грађених и пројектованих зграда у Новом Саду, предвиђена за дечје обданиште.

У изградњи објекта коришћени су модерни и квалитетни материјали, попут вештачког камена, метала и стакла, што је била велика новина у градској архитектури.

Ова елегантна масивна двоспратница, са уздигнутим приземљем, смештена је у низу зграда, на уличној регулацији, поштујући систем парцелације на Малом Лиману, првом плански грађеном делу града.

Фасадна зграде Кора хлеба конципирана је по спратним појасевима, са наглашеном средишњом вертикалом, која композицији даје достојанство и јачину израза.

На објекту доминира застакљена вертикала, вешто искоришћена за смештај унутрашњег степеништа, док су подрумски отвори прекривени једноставно дизајнираним железним решеткама.

Велики прозорски отвори, спојени су у низ са обојеним међупросторима, усечени су у фасаду, без украса или орнамената и наглашавају хоринзонталу поделу фасаде.

Изнад улаза налази се скулптура Мајке са дететом, дело новосадског вајара Михаља Корна, а по којој је ова зграда и најпрепознатљивија.

Скулптура представља седећу женску фигуру, како заштитнички држи дете у наручју.

Што се тиче унутрашњег простора, будући да је зграда наменски пројектована, равномерно су распоређене просторне целине које су одговарале својим функцијама: трпезарија, кухиња, део за одојчад, лекарско и правно саветовалиште за мајке, као и простране собе за дневни смештај и боравак деце.

После Другог светског рата зграда је национализована и уз мање адаптације претворена у Покрајинску дечју болницу, да би јој касније била враћена првобитна намена у коју се и данас користи, као дечије обданиште „Чаролија“.

Јелена Кон, једна од највећих добротворки у историји Новог Сада, доживела је трагичну судбину многих српских и јеврејских породица током злогласне Новосадске рације, када је пострадала заједно са својим супругом.

Послератне власти нису биле наклоњене чувању успомене на ову изузетну и несебичну хуманитарку, која је нахранила на хиљаде новосадске деце.

Последњи покушај чувања сећања на ову велику добротворку био је 1955. године, када је њен рођени брат, Џорџ Спитзер, послао писмо Јеврејској општини у Новом Саду, у ком је упутио апел да се макар постави обележје на згради у којој се налазило сиротиште, као сећање на њена дела.

Његова жеља биће испуњена тек 65 година касније, 23. јануара 2020. године, када је на зграду Кора хлеба постављена скромна табла са натписом:

„Ову зграду подигла је добротворка Јелена Кон, да служи деци Новог Сада.

Јелена Кон је убијена у Новосадској рацији, јануара 1942. године.“

Ulica priča priču: Vase Stajića

 

Преузмите андроид апликацију.