Некако је неписано правило да су запамћене љубавне стихове увек писали они најтужнији, а најлепше љубавне песме биле испеване као епитаф на споменику несрећних љубави.
Јован Дучић је у своме делу “Благо цара Радована“ направио значајну паралелу између песника и оних других, обичних, људи. Дучић нам каже да је за науку радост у обнављању, док је за песника све у драми распадања.
Један од таквих песника, коју је своју инспирацију пронашао у израњаваним деловима своје душе, био је Лаза Костић.
Рођен је у Ковиљу, маленом селу у близини Новог Сада. Данас, када аутопутем кренете ка Београду, на искључењу за ово сеоце стоји велика табла да се баш овде родио Лаза Костић.
Средњу школу завршио је у Новом Саду, а то је уједно био и његов први контакт са овим градом у који је касније постао заљубљен.
Након гимназије дипломирао је и докторирао на Универзитету Лоранд Етвош у Пешти, што га је поново вратило у наш град, али овога пута у улози професора у Српској гимназији.
Изабран је за бележника у Новосадском магистрату где је радио 5 година што је послужило као увертира у његов књижевнички и новинарски рад.
Дакле, поред свог изузетног стваралачког талента, био је и веома образована, свестрана личност и активно се бавио политиком. Према неким подацима сазнајемо да је био један од најближих саветника Светозара Милетића, једне од најзначајнијих политичких фигура за наш град.
Због својих ставова два пута у животу завршио је иза решетака. Први пут због лажне оптужбе да је учествовао у убиству кнеза Михаила, а други пут због свог антиаутријског говора на прослави пунолетства кнеза Милана.
Овај критичар, новинар, естетичар, а пре свега писац и песник, творац је најлепше песме настале у XX веку “Santa Maria della Salute’’.
Прелепи стихови ове песме прожети су мотивом мртве драге, а написана је у спомен Ленки Дунђерски, Лазиној несрећној и никада оствареној љубави.
Разлика између Лазе Костића и Ленке била је огромна. Песник је од младе лепотице био старији 30 година, а поред тога био је веома добар пријатељ са њеним оцем Лазаром Дунђерским.
Због читаве ситуације, Лаза је знао да Ленкин отац никада не би допустио да своју прелепу и талентовану ћерку да за некога као што је он, финансијски непоткованог и три деценије старијег, те је у покушају самоконтроле одселио далеко од ње и покушао да настави са животом.
Млада Ленка уживала је у дугим шетњама са песником и поклонила му је своје срце, толико да је свакоме од потенцијалних просиоца налазила мане и одбијала их.
Како би потпуно прекинуо контакт са њом, Лаза се преселио у Сомбор и тамо оженио мираџинку Јулијану Паланачки, а свој живот окренуо је Богу и већину свог времена проводио у манастиру Крушедол.
“Луди Лаза“, како су га неки називали, покушавао је на све начине да заборави младу жену, те је у једном моменту свог живота покушао да је споји и са његовим пријатељем Николом Теслом, говорећи му да ни највећи женомрзац пред таквом женом не може остати имун.
Ленка је, ипак, до краја свога живота остала сама, а несрећно је скончала у својој 26. години од тифусне грознице у Бечу.
Лазу је веома потресло што је надживео љубав свога живота, те га је туга због њене смрти инспирисала да најдубље емоције пренесе на хартију и заправо постане све оно што данас подразумевамо када чујемо име Лаза Костић.
Преузмите андроид апликацију.
