Често се враћамо људима који су нас већ разочарали, уверавајући се да ће овог пута бити другачије иако нема стварних доказа да ће се њихово понашање променити и да ће икада бити боље.
Једно од честих психолошких питања која нас често муче без обзора на животну доб, статус или пол је зашто не можемо да изађемо из односа који нас исцрпљује, или зашто се изнова враћамо ономе што нас је већ повредило? Одговор није једноставан, али често се крије у начину на који доживљавамо сопствене грешке, кажу психолози.
Самокритика, исправљање грешака и улазак у зачарани круг
Када донесемо одлуку која се испостави као лоша, било да је у питању избор партнера, пријатеља или било који други однос, склони смо самокритици. Уместо да грешку прихватимо као саставни део живота, доживљавамо је као доказ да са нама „нешто није у реду“. И управо та строга унутрашња критика може да нас зароби под размишљањем: ако сам погрешио, онда морам да исправим грешку, макар то значило да остајем у вези која ме повређује.
Тако, објашњавају стручњаци за ментално здравље, улазимо у зачарани круг: враћамо се људима који су нас већ разочарали, уверени да ће овог пута бити другачије, иако нема стварних доказа да ће се понашање променити. Тиме само продубљујемо бол, верујући да упорност може да поправи оно што је суштински нефункционално.
Могући корени оваквог понашања: Детињство, осећај неадекватности, спољашњи притисци…
Разлог за овакво понашање често лежи у детињству. Ако смо одрастали уз строге или превише захтевне родитеље, навикли смо да љубав добијамо тек када исправимо неке своје грешке. Та динамика касније постаје образац: жртвујемо своје потребе, трудимо се да удовољимо другима, потискујемо сопствену аутентичност само да бисмо заслужили пажњу и одобравање. А када погрешимо, унутрашњи критичар преузима улогу тих строгих гласова из детињства и не допушта нам да будемо нежни према себи.
Поред унутрашњих образаца, ту су и спољашњи притисци: страх од самоће, стид пред околином, брига о томе „шта ће рећи други“. Све то чини да и када препознамо да однос није здрав, остајемо у њему дуже него што би требало и не поштујемо сигнал да је време да кренемо даље.
Право на грешку
Да бисмо изашли из токсичних односа кључно је да себи дамо право на грешку. Грешке нису доказ наше неспособности или слабости већ путокази за нова искуства, прилика да учимо и да градимо здравије, квалитетније везе и односе. Тек када их прихватимо као саставни део живота, ослобађамо се потребе да поправљамо оно што се заправо не може поправити.
Шта каже наука, а шта друштвено пожељне норме
Психологија везивања нуди једно од објашњења зашто људи остају у дисфункционалним и токсичним односима. Теорија Џона Боулбија (John Bowlby) и каснија истраживања Мери Ејнсворт (Mary Ainsworth) показују да начин на који смо развили стил везивања у детињству снажно утиче на наше одрасле односе. Људи са анксиозним стилом везивања склони су да остају и у лошим везама, јер осећају снажан страх од напуштања и губитка, чак и када је однос штетан.
Студије такође показују да феномен познат као когнитивна дисонанца има значајну улогу. Када уложимо време, емоције и енергију у неки однос, тешко нам је да прихватимо да је то била грешка. Да бисмо смањили непријатно осећање унутрашњег конфликта, склони смо да рационализујемо останак, говорећи себи да ће ствари бити боље или да партнер ипак „има своје добре стране“.
Социолошка истраживања указују и на улогу стигме. У друштвима у којима развод, раскид или самоћа носе негативне етикете, људи остају у лошим односима како би избегли осуду околине. Ови притисци заједно са личним обрасцима чине да се токсичне везе често продужавају и постају тешко раскидиве.
Психологија везивања истраживана је од давнина
Психологија везивања даје једно од кључних објашњења зашто људи остају у дисфункционалним и токсичним односима. Још је Џон Боулби ( 1969) у својој теорији истакао да се рана искуства са родитељима обликују у обрасце везивања, који касније одређују како бирамо и доживљавамо партнерске односе.
Његова сарадница, Мери Ејнсворт ( 1978), кроз чувени експеримент Страна ситуација, показала је да деца развијају различите стилове везивања: сигуран, анксиозан и избегавајући. Управо анксиозни стил везивања касније у животу често води ка остајању у нездравим везама, јер страх од напуштања и самоће надвлада реалност да је однос штетан.
Поред тога, значајан допринос објашњењу пружа теорија когнитивне дисонанце (Фестингер, 1957). Када особа уложи много труда, емоција и времена у неки однос, раскид може да изазове снажан осећај унутрашњег конфликта, односно признање да је улагање било „узалуд“. Да би смањили непријатност, људи често рационализују останак. Наглашавају позитивне стране партнера, умањују негативне или убеђују себе да ће се ствари променити.
Страх од самоће у студијама и социолошки оквир
Савремена истраживања додатно потврђују ове механизме. На пример, студија објављена у Personality and Social Psychology Bulletin показује да људи остају у односима и онда када нису задовољни, јер прекид угрожава њихов осећај идентитета – део себе виде кроз партнера. Такође, мета-анализе показују да страх од самоће може бити снажнији предиктор останка у вези од самог квалитета односа (Spielmann et al., 2013, Journal of Personality and Social Psychology).
На крају, не треба заборавити и социолошки оквир. Amato & Hohmann-Marriott (2007, Journal of Marriage and Family) истичу да стигма развода или прекида, као и очекивања породице и околине, имају јак утицај на одлуку да ли ће неко остати у вези, чак и ако је она очигледно нездрава.
Преузмите андроид апликацију.
