Značajni pripadnici srpske književnosti s početka prošlog veka, mada vični peru i lepoj reči, nisu bili pošteđeni učešća u Velikom ratu, kako je slovio njegov raniji naziv ne slutivši da nakon njega sledi, prilično brzo, još jedan svirepiji svetski ratni sukob, ili njegovih pogubnih posledica. Mnogi od njih bolno i teško iskutvo rata iskoristili su kao inspiraciju da napišu neka od svojih najuspelijih dela, ostavivši tako, pored dnevničkih beležaka, i literalno svedočanstvo o tom velikom istorijskom događaju.
Vladislav Petković Dis (10.3.1880-16.5.1917)
U vojsku nije išao zbog uskih grudi, ali je bio ratni izveštač. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama „Nedovršene pesme“. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa. Knjigu „Utopljene duše“ Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da „jeste jedna neuka i gruba imitacija“. Zbirka pesama „Mi čekamo cara“ napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio „Mi čekamo para“. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. Međutim, to nije radio slaveći nacionalni ponos, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži što mu je najviše i zamerano od strane književnih kritičara tog doba.
Stanislav Vinaver (01.03.1891-01.08.1955)
U ratu je učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1.300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu. Nakon Albanske golgote, na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik državnog Presbiroa. Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije.
Miloš Crnjanski (26. oktobar 1893-30. novembar 1977)
Vest o početku rata Crnjanskog je zatekla u Beču. Na samom početku rata doživeo je odmazdu zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela, obukli su ga u uniformu austrougarskog vojnika i posalali na front da se bori protiv Rusa, gde je i ranjen. Veći deo rata, proveo je sam u bolnici u Beču, u austrougarskoj uniformi, s oficirskim oznakama. On je samo jedan od pesnika, evropskih i balkanskih, čiji život će surovo da obeleži Prvi svetski rat. Iskusivši na samom pragu zrelosti sav užas besmislene ljudske klanice, ranjeni i razočarani, ti mladi, gnevni ljudi, gotovo dvadesetogodišnjaci, stvarali su zbog toga po svemu nova književna dela u kojima je spoznaja sveta sasvim ogoljena, do gorke istine.
Milutin Bojić (19.maj 1892-8.novembar 1917)
Milutin Bojić bio je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Po objavi rata on je otišao u Niš gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije i stigao na Krf. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Njegovu najznačajniju zbirku „Pesme bola i ponosa“, u kojoj se nalaze 34 pesme napisao je na Krfu i u Solunu. Pesmu iz te zbirke „Plava grobnica“ posvetio je stradalim srpskim vojnicima, kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu (on je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa, koje uz zvuke truba spuštaju u more). Međutim, on nije dočekao da opeva pobedu i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona; 8. novembra 1917. godine preminuo je u solunskoj bolnici. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku, a oproštajni govor na sahrani čitao je književnik Ivo Ćipiko.
Ivo Andrić (9.10.1892-13.3.1975)
Prvi svetski rat zatekao je našeg Nobelovca u Krakovu, gde je studirao. Kada se vratio u zemlju, a po dolasku u Split, austrougarska policija ga je uhapsila kao mladobosanca i odvela u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati sve do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, intenzivno je pisao pesme u prozi. Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine. Ratne 1914. godine objavljuje pesme „Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“. Zbirke „Ex Ponto“ i „Nemiri” objavljuje 1918. godine.
Borisav Bora Stanković (31.3.1876- 22.10.1927)
Tokom rata bio je poslanik Ministarstva vera sa kojim se 1915. g. pred neprijateljem povlačio u Niš sa moštima Stafana Prvovenčanog, ostavivši porodicu u Kraljevu. U Podgorici su ga Austrougari uhapsili i odveli u logor Derventu, odakle je 1916. godine uz pomoć prijatelja pušten u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.
Preuzmite android aplikaciju.
