Значајни припадници српске књижевности с почетка прошлог века, мада вични перу и лепој речи, нису били поштеђени учешћа у Великом рату, како је словио његов ранији назив не слутивши да након њега следи, прилично брзо, још један свирепији светски ратни сукоб, или његових погубних последица. Многи од њих болно и тешко искутво рата искористили су као инспирацију да напишу нека од својих најуспелијих дела, оставивши тако, поред дневничких бележака, и литерално сведочанство о том великом историјском догађају.
Владислав Петковић Дис (10.3.1880-16.5.1917)
У војску није ишао због уских груди, али је био ратни извештач. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама „Недовршене песме“. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа. Књигу „Утопљене душе“ Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“. Збирка песама „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. Међутим, то није радио славећи национални понос, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи што му је највише и замерано од стране књижевних критичара тог доба.
Станислав Винавер (01.03.1891-01.08.1955)
У рату је учествовао као добровољац, један од 1.300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону. Након Албанске голготе, на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник државног Пресбироа. Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције.
Милош Црњански (26. октобар 1893-30. новембар 1977)
Вест о почетку рата Црњанског је затекла у Бечу. На самом почетку рата доживео је одмазду због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела, обукли су га у униформу аустроугарског војника и посалали на фронт да се бори против Руса, где је и рањен. Већи део рата, провео је сам у болници у Бечу, у аустроугарској униформи, с официрским ознакама. Он је само један од песника, европских и балканских, чији живот ће сурово да обележи Први светски рат. Искусивши на самом прагу зрелости сав ужас бесмислене људске кланице, рањени и разочарани, ти млади, гневни људи, готово двадесетогодишњаци, стварали су због тога по свему нова књижевна дела у којима је спознаја света сасвим огољена, до горке истине.
Милутин Бојић (19.мај 1892-8.новембар 1917)
Милутин Бојић био је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. По објави рата он је отишао у Ниш где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Са српском војском се повлачио преко Албаније и стигао на Крф. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди да би нешто касније био прекомандован за Солун. Његову најзначајнију збирку „Песме бола и поноса“, у којој се налазе 34 песме написао је на Крфу и у Солуну. Песму из те збирке „Плава гробница“ посветио је страдалим српским војницима, као сведок масовног умирања на острву Виду (он је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке труба спуштају у море). Међутим, он није дочекао да опева победу и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона; 8. новембра 1917. године преминуо је у солунској болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику, а опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико.
Иво Андрић (9.10.1892-13.3.1975)
Први светски рат затекао је нашег Нобеловца у Кракову, где је студирао. Када се вратио у земљу, а по доласку у Сплит, аустроугарска полиција га је ухапсила као младобосанца и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати све до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, интензивно је писао песме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године. Ратне 1914. гoдине објављује песме „Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Taмa“, „Потонуло“. Збирке „Ex Ponto“ и „Немири” објављује 1918. године.
Борисав Бора Станковић (31.3.1876- 22.10.1927)
Током рата био је посланик Министарства вера са којим се 1915. г. пред непријатељем повлачио у Ниш са моштима Стафана Првовенчаног, оставивши породицу у Краљеву. У Подгорици су га Аустроугари ухапсили и одвели у логор Дервенту, одакле је 1916. године уз помоћ пријатеља пуштен у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.
Преузмите андроид апликацију.
