Ђовани Ермете Гаета је био песник и композитор који је у својим стиховима умео да оживи дух једне епохе изражавајући на изузетан начин општи, народни и национални значај песме, типичан за Италију и поготовo Напуљ. Његова Песма о реци Пијави опевала је борбено залагање Италијана у Великом рату.
Начелник генералштаба Армандо Диаз је говорио да је Гаета способнији од ма ког генерала у мотивисању трупа, а после пада фашизма се чак размишљало да Песма о реци Пијави постане италијанска химна. Упркос томе, Гаета није познат широкој публици колико заслужује. Отуда идеја да се, на стогодишњицу првог издања, опет објави његова књига Српска песма, уз заједничко залагање издавача Сандра Тетија (Рим) и Архива Војводине (Нови Сад).
Зарад лакшег разумевања ово издање обухвата и уводне прилоге италијанских и српских зналаца који читаоцу приближавају историјски и културни контекст у коме је ово дело настало и у коме се његова рања одвија.
Франческо Леончини (Универзитет Ка Фоскари у Венецији) разматра однос двеју обала Јадрана и, у ширем смислу, улогу Балкана у историјским оквирима Европе; Љубинка Трговчевић (Универзитет у Београду) описује след догађаја у Србији у време Великог рата, од Сарајевског атентата до проглашења Југославије; Миљан Милкић (Институт за стратегијска истраживања, Београд) даје историјски приказ Солунског фронта, периода у коме се управо догађа радња Српске песме; и најзад, Лука Алтери (Универзитет Сапијенца у Риму) објашњава улогу песме као средства политичког и друштвеног израза у италијанској култури, што је, заправо, веома карактеристично и за српски контекст, будући да су сви значајни историјски моменти на Балкану нашли свој начин исказивања и у музичком стваралаштву: довољно је поменути значај који има песма Тамо далеко у колективном сећању Срба из времена Великог рата.
Главни подстрек за објављивање књиге потиче од организације Jugocoord која годинама игра важну улогу у упућивању италијанског јавног мњења о питањима балканске реалности. Осим литерарне вредности, Српска песма је значајна и као израз солидарности са Јужним Словенима, присутан у италијанској мисли још од XIX века, из периода Рисорђимента.
Уједињењу Италије допринеле су две струје: републиканска на челу са Ђ. Мацинијем, и либерална чији је ослонац била пијемонтска монархија. Обе ове струје су имале за циљ уједињење земље, али су биле различитих идеја о облику уређења нове државе, па чак и како до уједињења доћи. Делио их је такође и став о улози југословенских народа.
Мацини, у складу са својим демократским принципима, био је за борбу народа и сматрао је Словене природним савезницима против Аустрије залажући се за распад Хабзбуршке монархије. По његовој концепцији, крај Аустријског царства представљао је неопходну етапу за подстицај реорганизовања географске карте Европе и за стварање разних националних држава које би мирољубиво коегзистирале. Противна уплитању маса у политички живот, владајућа класа Пијемонта под династијом Савоја је, заправо, сматрала да Аустрију не треба рушити.
Било је боље убедити је да напусти окупиране италијанске територије и да се усмери према Истоку. Теоретичар ове идеје био је Масимо Д’Ацељио који је осмислио синтагму аустријско “оријентисање ка Истоку”: уколико би Беч више територија освојио на европском Истоку, утолико би мање отпора давао при напуштању италијанских области.
У таквом контексту су словенски народи постајали жртва уједињења Италије.
Коначну превагу између те две струје Рисорђимента задобила је она монархистичко-конзервативна, што се потом одразило и на међународну политику Краљевине Италије. Ступањем у Тројни савез 1882. године, Италија се ујединила с Немачком и Аустријом, одричући се надахнутих иредентиста, заправо их условљавајући да с Бечом буду у добрим односима.
Али покрет инспирисан Мацинијевим идејама и даље је опстајао у Италији. Док је монархистичка влада одлагала на неодређено време процес националног уједињења, републикански добровољци су одлазили на Балкан да пруже подршку тамошњим устаницима, обнављајући тако интернационалну гарибалдинску традицију.
Дешавало се то у време устанка у Босни 1875-78. а потом и у балканским ратовима 1912-1913.
На почетку Великог рата италијанска дипломатија је намеравала да подржи аустријску агресију на Србију, под условом да за узврат поврати област Трентино. Али луцидни посматрачи, међу којима Гаетано Салвемини, нису пропуштали а да не нагласе аналогију између улоге Србије као нуклеуса југословенског уједињења и оне коју је Пијемонт прихватио у доба италијанског Рисорђимента.
Уз то, чим је Аустрија напала Србију, група од седморице младих италијанских републиканаца кренула је у помоћ српској војсци. Упућени су на Дрину, на српско-босанску границу, где су се управо водиле прве борбе против хабзбуршких трупа и где су се млади гарибалдинци истакли по својој изузетној храбрости.
Њихов допринос није био одлучујући у ратним напорима српских трупа, тим пре што је петорица гарибалдинаца већ у првим сукобима погинула, али њихово присуство је имало непроцењив симболички значај. Дипломатске игре Рима, у том периоду, нису давале никакав ефекат. Луиђи Албертини, чувени директор листа Corriere della Sera, говорио је да „осим бруке, никаквог резултата није било“.
С тактизирањем се није престало чак ни по објави рата Аустрији 1915. године; италијанска влада се противила како рушењу Хабзбуршке монархије тако и југословенском уједињењу. Ово стога што Рим није тежио само ослобађању територија насељених Италијанима: прижељкивао је јадранску империју, како управо говори у својој књизи У потрази за империјом: Италија и Балкан почетком XX века Драгољуб Живојиновић, један од најзначајнијих савремених српских историчара, и то је била препрека да се постигне споразум са Србијом.
Званичној италијанској политици убедљиво се супротставио покрет демократског интервенционизма, предлажући мацинијевске идеје о савезу с Јужним Словенима. Нажалост, њиховом упозорењу се није придавала пажња, па су после Великог рата односи Рима и Београда, такође из тих разлога, бивали често веома супротстављени. У таквом контексту, сви покушаји усредсређени на поимање историје и културе балканских народа наишли су на разне потешкоће.
Недавни ратови деведесетих година су наново побудили, и у Италији и у Европи, старе предрасуде о Балкану као опасном месту где живе примитивни народи.
То је, више од других, погодило Србију која је била подвргнута правој демонизацији. Али као што је Гаетино дело било чин солидарности са Србијом, која је у Великом рату претрпела нечувена страдања, да би потом из свог пепела васкрсла, ово издање указује да је увек, и у најтежим тренуцима, унутар италијанског јавног мњења постојала струја која је имала разумевања за прилике с друге стране Јадрана.
То је разлог што смо одлучили да понудимо ову књигу и на српском језику, сматрајући је веома корисном не само за Србију већ и за читав балкански простор, јер су, коначно, и Гаета и италијански мацинијанци ценили Србију како због њене особености, тако и због њене улоге као државе-водиље у ослобађању југословенских народа од туђинског јарма.
Преузмите андроид апликацију.
