Srđan Zirojević je dugogodišnji profesionalni trener u fudbalu koji je u toku svoje karijere radio u vrsnim klubovima i sarađivao sa mnogim poznatim imenima iz sveta fudbala. Tokom svoje karijere neumorno je tragao za načinom da prevaziđe tadašnje trenažne metode i omogući sportistima ispoljavanje mnogo većih sila i postizanje velikih brzina. Tako nastaje njegova sprava “Body Range mobility” kojom se danas koriste brojni fudbalski klubovi, ali i Srđanova potreba da neprestano traga za metodama koje poboljšavaju, ne samo sportske performanse, već i kvalitet života.
U pitanju je požrtvovani muž i otac, smirena i odmerena osoba koja nas svakodnevno podseća koliko su neke svakodnevne aktivnosti koje mnogi od nas zanemaruju zapravo bitne za naš život.
Srđan nam je učinio čast i odvojio deo svog vremena kako bi odgovorio na neka pitanja koja smo mu spremili. Na samom početku zanimalo nas je kakvu sliku, osoba poput Srđana, ima o sebi.
Zanima me, pošto nam je uvek teško da lepe reči kažemo sami o sebi, kako bi predstavio Srđana Zirojevića, u trećem licu jednine, kao da se radi o nekome drugom?
– Srđana poznajem jako dobro, ali me i on ponekad iznenadi odlukama koje donese. Moram da kažem da je izuzetno nepredvidiv kada su u pitanju planovi, to mi prvo pada
na pamet kada je on u pitanju. U jednom trenutku može da bude tu, a već u sledećem da zaključi da to nije mesto na kome želi da provede život, spakuje se i ode. Tek tako. Moglo bi se reći da dobro zna šta želi, a šta ne želi.
Ako nije siguran u nešto, on to pokuša, kako bi doneo sud. Porodica mu znači mnogo, to je jedino mesto sa koga nikada ne bi otišao kakve god da su okolnosti i koliko god da mu se ne sviđaju. Zaljubljen je u svoju ženu isto kao i prvog dana kada ju je upoznao. Stalno mi govori kako je ona najlepša i najnežnija žena na svetu, a da je on srećan što je uspeo da je osvoji. Voli bajke, priče, neotkrivene predele, skrivene svetove iz mašte.
18 godina radi kao sportski trener sa usmerenjem na performanse i rehabilitaciju. Pored toga je i okupacioni terapeut, istraživač, sa izuzetnim zanimanjem za ljudske navike, ponašanja i na sve to kako jednostavne stvari koje su zanemarene deluju na čoveka. Poseduje mini laboratoriju u kojoj provodi dosta slobodnog vremena.
Obožava da piše. Kada je bio dete oduvek je mislio da će se baviti samo pisanjem, ipak kako to biva, život ga je odveo u drugom smeru. Danas razgovarajući sa njim jasno mi je da se opet se vratio toj dečačkoj želji. Proputovao je ceo svet, od Aljaske preko Argentine, pa sve do San Marina. Živeo je u nekoliko zemalja Evrope, a 4 godine je studirao u Americi.
Borilački sportovi su mu svakodnevni deo života i, kako sam kaže, to je njegova jutranja kafa, koju inače ne voli da pije, pa je ovo adekvatna zamena. Rano ustaje, rano leže da spava. On za sebe kaže da je običan tip koji se trudi da živi neobičan život. Posmatrajući sa strane, mogu da kažem da mu to i uspeva.
View this post on Instagram
Svedočimo da si izabrao veoma dobru životnu partnerku. Da li je izbor Marijane za suprugu rezultat iskustva i sagledavanja svih okolnosti pri izboru partnera ili je u pitanju bila čista sreća?
– Dobar životni saputnik je izuzetno značajan. Kako je pisao Vladeta Jerotić već su i laici uočili da postoje izrazito srećni i izrazito nesrećni izbori partnera suprotnog pola. Imao sam mnogo sreće kada je u pitanju ova kategorija života i to bih tako i ostavio. Tu dobru sreću ne bih menjao ni sa jednom drugom. Siguran sam da bih sa ovim iskustvom koje sam do sada stekao, Marijana bila i logičan i nameran izbor kada bih morao da uradim sve ponovo. Ono što kao mladi ljudi ne vidimo, kasnije bude očigledno. Kao i za sve u životu tako i za izbor bračnog partnera, krajnje je očigledno šta je potrebno tražiti u drugoj osobi kako bi se oboje razvijali i uživali u svojoj ljubavi.
Šta je ključna razlika tebe od pre, recimo, dve decenije i tebe danas?
– Mentalno sam snažniji, čvršći. Na tome sam radio godinama, želeo sam da dobijem neprobojan um i ličnost koju je teško uzdrmati. Emocionalno stabilniji. Razumniji. Umem da posmatram događaje iz različitih perspketiva, pre nego donesem odluku šta ću izgovoriti ili uraditi.
Šta misliš o psihoterapiji? Koliko je to danas tabu, koliko Srbi odlazak kod psihoterapeuta praktikuju, a koliko bi trebali da praktikuju?
– U mom okruženju postoji mnogo psihoterapeuta, jedan od najboljih prijatelja mi je psihijatar, razgovaramo često o svemu šta se događa iza zavese mentalnog zdravlja. Smatram da psihoterapija mora da nastavi da se razvija kao i svaka druga oblast, a dolazi i vreme kada će se promeniti mnogo toga. Psihoterapeut je u današnje vreme zamenio dobrog prijatelja, ulogu porodice kao podrške, što je u isto vreme zabrinjavajuće, ali i ohrabrujuće kao dokaz da ljudi žele da se osećaju bolje. Još je značajnije da su svesni da taj osećaj dolazi kao posledica upoznavanja sebe, pa tek onda sveta. Sve ovo govorim pod uslovom da čovek nema ozbiljnije probleme, već svakodneve teškoće za koje nema rešenja.
Da li za tvoje kampove možemo reći da su jedan vid psihoterapije?
– Ne. Kampovi nisu usmereni na tu vrstu rada. Oni su usmereni na razvoj mentalne čvrstine putem jednostavnih ideja.
Svedočimo da se rasprodaju brzinom svetlosti, međutim, ti tu ne spominješ nikakav hedonizam već suočavanje čoveka sa samim sobom?
– Kampovi su krenuli kao odgovor na zahteve ljudi koji su pratili sve ono što sam radio, a pretvorili su se u već 4 održana kampa. Usled nedostatka vremena i mojih poslovnih obaveza, za sada se održavaju jednom godišnje, a možda i jednom u dve godine u narednom periodu. Koliko god da oni deluju primamljivo zaista su izuzetno naporni, fizički i mentalno. Pitanje je šta ste spremni da uradite za sebe kada ništa ne ide po planu? Ako to možete da saznate u ova 4 dana, za vas ne postoji ni jedan jedini problem!
View this post on Instagram
Stojiš iza stava da je stres uzrok psihičkih problema, jedno vreme svoje karijere bio si FK Vojvodini i provodio dosta vremena u Novom Sadu, da li su Novosađani zaista “lagani“ i “opušteni“ kao što se to priča ili je ipak u pitanju urbana legenda?
Stres je samo naziv za fizički odgovor tela na stimulišuću okolinu. Okolina je prepuna stresora, mali stimulusi na koje pravimo ili ne pravimo fiziološki odgovor. Počevši od svakodnevnog posla, kvaliteta vazduha, vode, toksina iz hrane, svađe sa prijateljima, buke, lošeg odnosa sa bračnim partnerom, smrti bližnjih osoba, nedostatka kontrole u bilo kom segmentu života, pomisli na postojanje, bolest, prošlost, budućnost, odnos okruženja prema nama, sve su to stresori.
Od čega zavisi da li će neko na bilo šta od navedenog reagovati fiziološki? Zavisi od bioindividualnosti. Nekome je vožnja toboganom stres u kome čitavo telo podrhtava (neretko ljudi misle da će umreti od lupanja srca), dok za nekog drugog ta ista vožnja predstavlja nekoliko zabavnih trenutaka sa prijateljima. Dobro je reći da mi svi volimo stimulaciju i rado je tražimo, ipak niko ne zna koliko je stimulacije dovoljno? To zavisi od pojedinca.
U Vojvodini sam proveo neko vreme, a u Novom Sadu sam živeo 6 meseci. Svidelo mi se. Mirno, prijatno, kao dan u dečijem romanu, znate onaj uvod u kome je sve kako treba? Ulica svetla, mali sokaci, veliko zeleno drveće i svi su ljubazni jedni prema drugima. Bar je tako bilo te davne 2012 godine. Očigledno je da su Novosađani razvili određeni kulturološki identitet, svoju prepoznatljivost koju su ljubomorno negovali i čuvali godinama i prenosili mlađima.
Ipak i Novi Sad se širi, postaje sve veći i veći, kao takav privlači ljude različitih kultura, različitog porekla, običaja. To će definitivno promeniti i grad i sve one koji žive u njemu. To sam i primetio kada sam poslednji put bio u Novom Sadu. Život iz romana otišao je nekim drugim stazama čiji kraj još niko ne može ni da nasluti. To je moralo da se dogodi, dogodi se svakom običnom čoveku koji od maštovitog deteta postane odrastao čovek koji je zaboravio kako je to maštati i pita se gde će ga život odvesti.
Da li su “lagani”? Rekao bih da nisu ništa “laganiji” od nekih drugih, samo su naučili da mnogo toga istrpe na sebi svojstven način u duhu tradicije i načina na koji su vaspitani. To možda i pripada svojevrsnoj rezilijentnosti.
Da li misliš da preispitivanje sopstvenog života dolazi na red kada steknemo neke godine ili je samo do toga kakva smo ličnost, pošto neki od nas nikada ne uspeju da dođu do tog momenta preispitivanja?
– Kada dođe do pitanja, događaja, bilo kakve okolnosti na koju pojedinac nema odgovor ili rešenje, ma koliko god se trudio da ga pronađe, tada na red dolazi preispitivanje. Neko mu pristupi na takav način da prvo pogleda kako je on mogao kao ličnost da se izbori sa svim nedaćama i krene od unapređenja sebe ni ne pomišljajući na druge. Svakako razmišljajući o tome kako sebe osposobiti i postaviti okolinu na svoje mesto, sazidati jasne granice koje ako neko pređe pretrpeće posledice. Neko drugi, krene od drugih. Sebe zanemari kao da je on uvek ispravan, ili možda i zna da je mogao drugačije, ali jednostavno kaže ,,ja sam takav”. Preispitivanje može da ide u raznim pravcima, a to zavisi od ličnosti, a dolazi uvek kao posledica nedostatka, odgovora, mogućnosti, opcija i nepronalaženja sopstvenih opravdanja.
Za kraj, iz tvog iskustva, da li da bi čovek naučio da donosi prave izbore mora da načini veliki broj pogrešnih?
– Da bi čovek naučio da donese prave izbore ne mora da učini mnogo pogrešnih. Došli smo u vreme kada delimo jedni sa drugima informacije tolikom brzinom i očigledno je da postoje jasni koraci koje prate oni koji donose prave izbore. Svesno ili nesvesno, ali obrayac je indetičan. Možda bi za početak svako mogao sebi da postavi pitanje: ,,Šta ne želim od života?” Nakon njega izbor je već malo logičniji. Naravno, ponekad se ne zna ni šta želimo od života ili su želje oblikovane nedostatkom emocionalne kontrole, ali svakako je dobro postaviti sebi to pitanje, a odgovor zapisati. Mnogi su se izenanadili kada su ga pročitali.
Kako reaguješ na igranje ‘’orlova’’ u Kataru? Da li se nerviraš i koliko te loš fudbalski rezultat danas može pomeriti?
– 18 godina sam u profesionalnom sportu. Proživeo sam mnogo pobeda, titula, pehara i mnogo poraza, nespeha i razočarenja. Vremenom čovek nauči da je očekivanje mesto na kome se nazadovoljstvo rađa, a dobra priprema prilika za nova iskustva. Reprezentacija Srbije je pokazala određene slabosti i to je velika stvar. Ako neko u kvalifikacijama briljira, a onda na velikom prvenstvu doživi svojevrsan neuspeh, jasno je gde leži uzrok. Lično, mene ne može da poremeti previše, to je samo igra, ljudi gube domove širom sveta, gube bližnje, ostaju bez država, to su stvari koje čoveka mogu da poremete. Običan sportski rezultat može samo da nauči da je dobra priprema zapravo pravi korak do uspeha.
Danica Urdarević
Novosađani, za doček birate dnevnu ili noćnu žurku? (ANKETA)
Preuzmite android aplikaciju.
