Срђан Зиројевић је дугогодишњи професионални тренер у фудбалу који је у току своје каријере радио у врсним клубовима и сарађивао са многим познатим именима из света фудбала. Током своје каријере неуморно је трагао за начином да превазиђе тадашње тренажне методе и омогући спортистима испољавање много већих сила и постизање великих брзина. Тако настаје његова справа “Body Range mobility” којом се данас користе бројни фудбалски клубови, али и Срђанова потреба да непрестано трага за методама које побољшавају, не само спортске перформансе, већ и квалитет живота.
У питању је пожртвовани муж и отац, смирена и одмерена особа која нас свакодневно подсећа колико су неке свакодневне активности које многи од нас занемарују заправо битне за наш живот.
Срђан нам је учинио част и одвојио део свог времена како би одговорио на нека питања која смо му спремили. На самом почетку занимало нас је какву слику, особа попут Срђана, има о себи.
Занима ме, пошто нам је увек тешко да лепе речи кажемо сами о себи, како би представио Срђана Зиројевића, у трећем лицу једнине, као да се ради о некоме другом?
– Срђана познајем јако добро, али ме и он понекад изненади одлукама које донесе. Морам да кажем да је изузетно непредвидив када су у питању планови, то ми прво пада
на памет када је он у питању. У једном тренутку може да буде ту, а већ у следећем да закључи да то није место на коме жели да проведе живот, спакује се и оде. Тек тако. Могло би се рећи да добро зна шта жели, а шта не жели.
Ако није сигуран у нешто, он то покуша, како би донео суд. Породица му значи много, то је једино место са кога никада не би отишао какве год да су околности и колико год да му се не свиђају. Заљубљен је у своју жену исто као и првог дана када ју је упознао. Стално ми говори како је она најлепша и најнежнија жена на свету, а да је он срећан што је успео да је освоји. Воли бајке, приче, неоткривене пределе, скривене светове из маште.
18 година ради као спортски тренер са усмерењем на перформансе и рехабилитацију. Поред тога је и окупациони терапеут, истраживач, са изузетним занимањем за људске навике, понашања и на све то како једноставне ствари које су занемарене делују на човека. Поседује мини лабораторију у којој проводи доста слободног времена.
Обожава да пише. Када је био дете одувек је мислио да ће се бавити само писањем, ипак како то бива, живот га је одвео у другом смеру. Данас разговарајући са њим јасно ми је да се опет се вратио тој дечачкој жељи. Пропутовао је цео свет, од Аљаске преко Аргентине, па све до Сан Марина. Живео је у неколико земаља Европе, а 4 године је студирао у Америци.
Борилачки спортови су му свакодневни део живота и, како сам каже, то је његова јутрања кафа, коју иначе не воли да пије, па је ово адекватна замена. Рано устаје, рано леже да спава. Он за себе каже да је обичан тип који се труди да живи необичан живот. Посматрајући са стране, могу да кажем да му то и успева.
View this post on Instagram
Сведочимо да си изабрао веома добру животну партнерку. Да ли је избор Маријане за супругу резултат искуства и сагледавања свих околности при избору партнера или је у питању била чиста срећа?
– Добар животни сапутник је изузетно значајан. Како је писао Владета Јеротић већ су и лаици уочили да постоје изразито срећни и изразито несрећни избори партнера супротног пола. Имао сам много среће када је у питању ова категорија живота и то бих тако и оставио. Ту добру срећу не бих мењао ни са једном другом. Сигуран сам да бих са овим искуством које сам до сада стекао, Маријана била и логичан и намеран избор када бих морао да урадим све поново. Оно што као млади људи не видимо, касније буде очигледно. Као и за све у животу тако и за избор брачног партнера, крајње је очигледно шта је потребно тражити у другој особи како би се обоје развијали и уживали у својој љубави.
Шта је кључна разлика тебе од пре, рецимо, две деценије и тебе данас?
– Ментално сам снажнији, чвршћи. На томе сам радио годинама, желео сам да добијем непробојан ум и личност коју је тешко уздрмати. Емоционално стабилнији. Разумнији. Умем да посматрам догађаје из различитих перспкетива, пре него донесем одлуку шта ћу изговорити или урадити.
Шта мислиш о психотерапији? Колико је то данас табу, колико Срби одлазак код психотерапеута практикују, а колико би требали да практикују?
– У мом окружењу постоји много психотерапеута, један од најбољих пријатеља ми је психијатар, разговарамо често о свему шта се догађа иза завесе менталног здравља. Сматрам да психотерапија мора да настави да се развија као и свака друга област, а долази и време када ће се променити много тога. Психотерапеут је у данашње време заменио доброг пријатеља, улогу породице као подршке, што је у исто време забрињавајуће, али и охрабрујуће као доказ да људи желе да се осећају боље. Још је значајније да су свесни да тај осећај долази као последица упознавања себе, па тек онда света. Све ово говорим под условом да човек нема озбиљније проблеме, већ свакодневе тешкоће за које нема решења.
Да ли за твоје кампове можемо рећи да су један вид психотерапије?
– Не. Кампови нису усмерени на ту врсту рада. Они су усмерени на развој менталне чврстине путем једноставних идеја.
Сведочимо да се распродају брзином светлости, међутим, ти ту не спомињеш никакав хедонизам већ суочавање човека са самим собом?
– Кампови су кренули као одговор на захтеве људи који су пратили све оно што сам радио, а претворили су се у већ 4 одржана кампа. Услед недостатка времена и мојих пословних обавеза, за сада се одржавају једном годишње, а можда и једном у две године у наредном периоду. Колико год да они делују примамљиво заиста су изузетно напорни, физички и ментално. Питање је шта сте спремни да урадите за себе када ништа не иде по плану? Ако то можете да сазнате у ова 4 дана, за вас не постоји ни један једини проблем!
View this post on Instagram
Стојиш иза става да је стрес узрок психичких проблема, једно време своје каријере био си ФК Војводини и проводио доста времена у Новом Саду, да ли су Новосађани заиста “лагани“ и “опуштени“ као што се то прича или је ипак у питању урбана легенда?
Стрес је само назив за физички одговор тела на стимулишућу околину. Околина је препуна стресора, мали стимулуси на које правимо или не правимо физиолошки одговор. Почевши од свакодневног посла, квалитета ваздуха, воде, токсина из хране, свађе са пријатељима, буке, лошег односа са брачним партнером, смрти ближњих особа, недостатка контроле у било ком сегменту живота, помисли на постојање, болест, прошлост, будућност, однос окружења према нама, све су то стресори.
Од чега зависи да ли ће неко на било шта од наведеног реаговати физиолошки? Зависи од биоиндивидуалности. Некоме је вожња тобоганом стрес у коме читаво тело подрхтава (неретко људи мисле да ће умрети од лупања срца), док за неког другог та иста вожња представља неколико забавних тренутака са пријатељима. Добро је рећи да ми сви волимо стимулацију и радо је тражимо, ипак нико не зна колико је стимулације довољно? То зависи од појединца.
У Војводини сам провео неко време, а у Новом Саду сам живео 6 месеци. Свидело ми се. Мирно, пријатно, као дан у дечијем роману, знате онај увод у коме је све како треба? Улица светла, мали сокаци, велико зелено дрвеће и сви су љубазни једни према другима. Бар је тако било те давне 2012 године. Очигледно је да су Новосађани развили одређени културолошки идентитет, своју препознатљивост коју су љубоморно неговали и чували годинама и преносили млађима.
Ипак и Нови Сад се шири, постаје све већи и већи, као такав привлачи људе различитих култура, различитог порекла, обичаја. То ће дефинитивно променити и град и све оне који живе у њему. То сам и приметио када сам последњи пут био у Новом Саду. Живот из романа отишао је неким другим стазама чији крај још нико не може ни да наслути. То је морало да се догоди, догоди се сваком oбичном човеку који од маштовитог детета постане одрастао човек који је заборавио како је то маштати и пита се где ће га живот одвести.
Да ли су “лагани”? Рекао бих да нису ништа “лаганији” од неких других, само су научили да много тога истрпе на себи својствен начин у духу традиције и начина на који су васпитани. То можда и припада својеврсној резилијентности.
Да ли мислиш да преиспитивање сопственог живота долази на ред када стекнемо неке године или је само до тога каква смо личност, пошто неки од нас никада не успеју да дођу до тог момента преиспитивања?
– Када дође до питања, догађаја, било какве околности на коју појединац нема одговор или решење, ма колико год се трудио да га пронађе, тада на ред долази преиспитивање. Неко му приступи на такав начин да прво погледа како је он могао као личност да се избори са свим недаћама и крене од унапређења себе ни не помишљајући на друге. Свакако размишљајући о томе како себе оспособити и поставити околину на своје место, сазидати јасне границе које ако неко пређе претрпеће последице. Неко други, крене од других. Себе занемари као да је он увек исправан, или можда и зна да је могао другачије, али једноставно каже ,,ја сам такав”. Преиспитивање може да иде у разним правцима, а то зависи од личности, а долази увек као последица недостатка, одговора, могућности, опција и непроналажења сопствених оправдања.
За крај, из твог искуства, да ли да би човек научио да доноси праве изборе мора да начини велики број погрешних?
– Да би човек научио да донесе праве изборе не мора да учини много погрешних. Дошли смо у време када делимо једни са другима информације толиком брзином и очигледно је да постоје јасни кораци које прате они који доносе праве изборе. Свесно или несвесно, али обраyац је индетичан. Можда би за почетак свако могао себи да постави питање: ,,Шта не желим од живота?” Након њега избор је већ мало логичнији. Наравно, понекад се не зна ни шта желимо од живота или су жеље обликоване недостатком емоционалне контроле, али свакако је добро поставити себи то питање, а одговор записати. Многи су се изенанадили када су га прочитали.
Како реагујеш на играње ‘’орлова’’ у Катару? Да ли се нервираш и колико те лош фудбалски резултат данас може померити?
– 18 година сам у професионалном спорту. Проживео сам много победа, титула, пехара и много пораза, неспеха и разочарења. Временом човек научи да је очекивање место на коме се назадовољство рађа, а добра припрема прилика за нова искуства. Репрезентација Србије је показала одређене слабости и то је велика ствар. Ако неко у квалификацијама бриљира, а онда на великом првенству доживи својеврсан неуспех, јасно је где лежи узрок. Лично, мене не може да поремети превише, то је само игра, људи губе домове широм света, губе ближње, остају без држава, то су ствари које човека могу да поремете. Обичан спортски резултат може само да научи да је добра припрема заправо прави корак до успеха.
Даница Урдаревић
Novosađani, za doček birate dnevnu ili noćnu žurku? (ANKETA)
Преузмите андроид апликацију.
