Од момента када је „петорка“ посетила Београд и када је српски председник Александар Вучић, уз одређене резерве, прихватио Шолц-Макронов план као основ за даље преговоре, српска јавност се поделила. Са једне страна стоје они који траже да се та европска иницијатива, подржана и од стране САД-а, категорички одбаци, као противна српским националним интересима. Насупрот њих налазе се они који у том плану виде коначно решење. Самим тим, отвара се питање карактера тог немачко-француског предлога и исправности одлуке да он буде прихваћен?
На првом месту треба истаћи да Шолц-Макронов план није коначно решење за косметски Гордијев чвор и да он сам по себи представља тек оквир у коме ће се водити даљи преговарачки процес. Управо та чињеница у старту побија све тврдње дела наше јавности о томе да се ради о некаквој издаји националних интереса. Јер, никакав план није потписан већ је усмено прихваћено да се поменути немачко-француски предлог користи као основа за даље разговоре.
Самим тим и наводна тачка плана, кажем наводна пошто план никад није званично објављен, која говори о не противљењу Србије уласку Приштине у све међународне институције, је подложна дискусији и не значи да је аутоматски прихваћена.
Као што по аутоматизму није прихваћен ни било који други споран део тог споразума. Суштински, начелним прихватањем овог преговарачког оквира Србији није одузето право да тражи измену било ког његовог дела, па чак ни то да га у целости одбаци, уколико његов завршни текст не буде у складу са српским интересима.
Сагледамо ли све поменуте чињенице не можемо, а да не поставимо питање, зашто би онда неко уопште заступао идеју да власт у Београду овај оквирни предлог треба под сваку цену да одбије. Поготово када се зна да ће Србија због тога сносити значајне економске последице, што уосталом протагонисти споразума нису ни крили.
Одговор можемо пронаћи у томе што бар део наше политичке елите види шансу да на овом питању убере неки политички поен и представи се као чинилац који бескомпромисно чува српске националне интересе.
Наравно да то говори о незрелости тих политичких организација и појединаца који се очигледно ни по овом, за народ и државу, најважнијем националном питању не могу издићи изнад дневне политике.
Додуше, свакако има и оних који, без скривених политичких мотива, одбацују Шолц-Макронов план и сматрају га изразито штетним по националне интересе. Наравно да овај предлог није савршен па чак ни повољан за Србију. Уосталом састављали су га они који Космет сматрају независним, тако да је тешко и могао бити другачији. Међутим, ту се враћамо на чињеницу да је он само оквир за преговоре, а не коначан текст и да се свакако може мењати, тако да га, с обзиром на последице, не треба превентивно одбацивати.
Евентуални споразум Београда и Приштине био би могућ једино уколико би уважио минимум интереса и Срба и Албанаца. Тачније, био би изводљив ако би се формулисао тако да питање статуса и једни и други могли тумачити на различите начине.
Пошто, тај крајње десни спектар српске јавности не прихвата било каква решења које може бити базирано на различитом тумачењу и пошто је за њих све што не подразумевао повратка Космета под пуни суверенитет Србије неприхватљиво, наравно да им је и сам Шолц–Макронов предлог излишан, па чак и само као оквир за дијалог.
Нема сумње да нас искључивост и неспремност на компромисе води у продубљивање кризе и нове сукобе, што би за Србију било погубно.
У садашњим и више него заоштреним међународним околностима у тренутку када смо окружени и економски зависни од држава које прихватају албанско, а не наше становиште, свака конфронтација несумњиво би била штетна за Србију. Управо у тој чињеници лежи суштина прихватљивости немачко-француског плана. Сам по себи, он је далеко од идеалног. Међутим, нудећи решење, али га не намећући, он отвара пут за даље разговоре и пребацује притисак у албанско двориште.
Након одлуке Београда да прихвати Шолц-Макронов предлог као основ за даље преговоре, Курти се налази под снажним притиском да реализује ЗСО.
Пошто је то питање од кога зависи његова политичка каријера, и пошто је до сада пред својим бирачима био искључив у ставу да то неће дозволити, Курти се налази пред судбинском дилемом. Преварити бираче и изаћи у сусрет Западу и тиме ризиковати своју политичку каријеру или се часно повући и ићи на нове изборе.
У сваком случају Курти је на потезу. Уколико одбије да формира ЗСО следе нам месеци чекања да се заврши нови изборни процес на Космету, па тек онда мукотрпни преговори око ЗСО, да би се уопште дошло до дијалога око немачко-француског плана. Односно, ако Курти прихвати формирање ЗСО, следују нам тешки и верујем дуги преговори око њених надлежности, па тек онда око Шолц-Макроновог плана.
У сваком случају прихватањем овог оквира за преговоре Србија није ништа изгубила, а купила је време. Па уколико на крају, на бази немачко-француског предлога, не буде могућ компромис бар ћемо знати да смо исцрпели сваку другу могућност и да смо конфронтацију одложили за неко друго, можда повољније време. Управо зато Шолц-Макронов план је прихватљив!
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
