Ujedinjenje Rusije i Belorusije nije nova tema. Tačnije, o tome se pričalo još devedesetih godina prošlog veka. Tadašnji i današnji beloruski lider, Aleksandar Lukašenko predstavljao je možda i ključnog inicijatora te ideje. Međutim, uprkos postojanju plana o stvaranju zajedničke savezne države, pa čak i važnih koraka učinjenih u tom pravcu, rezultat je izostao. Sledstveno tome, postavlja se pitanje zašto se baš sada krenulo putem pojačane aktivnosti na tom planu?
Zajednica Rusije i Belorusije formirana je još 2. aprila 1996. godine, da bi godinu dana kasnije 2. aprila 1997. godine promenila ime u Savez Rusije i Belorusije.
Naredne godine načinjeni su i značajni koraci u povezivanju političkih, ekonomskih i socijalnih sistema dve države. Već tada, pojavilo se interesovanje i drugih zemalja sa postsovjetskog prostora, posebno Kazahstana i Kirgizija, da se priključe tom projektu.
Međutim, početkom XXI veka stvari su se značajno promenile. Čitav proces je izgubio zamah, a pojedini uspesi su čak i poništeni, poput prekida već uspostavljene carinske unije.
Očigledno nije postojalo dovoljno saglasnosti između dve strane oko stepena povezanosti dve države. Dolazak Vladimira Vladimiroviča Putina na čelo Rusije poklopio se sa zastojem u procesu međusobnih integracija, tako da možemo pretpostaviti da je između Lukašenka i Borisa Jeljcina bilo više razumevanja oko zajedničkih nadležnosti nego između Lukašenka i Putina.
Sam beloruski predsednik je govorio o tome da rusko rukovodstvo želi da izvrši pripojanje njegove zemlje, a ne da gradi zajedničku državu.
Međutim, onda su se desili važni događaji na postsovjetskom prostoru. Čuvena dešavanja na kijevskom Majdanu i ruska aneksija Krima trajno su narušili rusko – ukrajinske odnose.
Zapadni uticaj u Ukrajini, od tog momenta, postao je dominantan.
Prošlogodišnje demonstracije u Belorusiji, predvođene prozapadnim aktivistima, zapretile su da se sličan scenario ponovi i u Belorusiji. Ukoliko je Lukašenko, nakon ruske aneksije Krima, imao strah od eventualnog agresivnijeg nastupa Kremlja i prema njegovoj zemlji, onda su tu bojazan zasenile prozapadne demonstracije u Minsku.
Svestan da Evropa Belorusiju želi u svom jatu, samo bez njega, plus poučen ukrajinskom tragičnom sudbinom nakon njenog političkog zaokreta ka Zapadu, Lukašenko je zaključio da mu je put ka Moskvi, ipak, manje trnovit od onog prema Briselu.
Naime, uprkos tome što je Ukrajina promenila svoj politički kurs, EU i SAD se nisu „pretrgle“ u podršci Kijevu.
Gubitak povlašćenog statusa u kupovini ruskih energenata i pristupu ruskom tržištu, zapadne sile nisu nadomestile Ukrajini. Samim tim, ekonomski slom i dramatičan pad standarda ukrajinskih građana bio je neminovan.
Zato se Lukašenko više ne dvoumi. Pritisak SAD i EU na njega i njegovu zemlju neće nestati. Time mu je manevarski prostor do kraja sužen, a oživljavanje ideje zajedničke države Rusije i Belorusije preostalo mu je kao jedina opcija.
Istovremeno to mu je garant opstanka na vlasti, bar još neko vreme, ali i ekonomske stabilnosti Belorusije.
Mada, ne treba se zavaravati da će u pregovaračkom procesu između dve države automatski doći do popuštanja sa beloruske strane.
Rusi su i te kako svesni da nakon gubitka uticaja u Ukrajini ne mogu dozvoliti isto i u Belorusiji.
Upravo zato, Putin nije ni zauzeo ultimativan stav u pregovorima sa Lukašenkom, naprotiv. Sama činjenica da su razgovori trajali duže od tri sata ide u prilog tome da razmimoilaženja i dalje postoje, ali i želja da se sve okončao uspehom.
U ruskom je interesu da obe strane, sa postignutim dogovorom, u najvećoj meri budu zadovoljne, jer će to biti poruka i ostalim. Kazahstan, Kirgizija, kao i druge zemlje bivšeg Sovjetskog saveza su interesna zona Rusije i Kremlj će svakako želeti da ih uključi u svoj savez sa Belorusijom.
Upravo od toga kako se Rusi budu sada odnosili prema Belorusiji, zavisiće odluku i drugih zemalja da li da se uopšte upuštaju u taj projekat. Ukoliko bi Belorusija u tom procesu bila ponižena i tretirana kao neravnopravan činilac, teško da bi se bilo koja druga zemlja odlučila da sledi njen primer.
Kremlj će, na ovaj način, bar delimično, ispraviti greške iz prošlosti, odnosno, olako dopuštenu disoluciju SSSR-a.
Izgradnja „Ruskog sveta“ kao neke vrste pandana EU time bi započela. Treba naglasiti da stratezi u Moskvi imaju jednu veliku prednost u odnosu na svoje evropske kolege. Dosta toga mogu da nauče iz sopstvenih, ali i njihovih grešaka. Samim tim, imaju priliku da svoju saveznu državu od starta postave na zdrave osnove.
Žurbe zato neće biti, a sve što je dogovoreno, između Putina i Lukašenka, predstavlja dobar temelj za dalju, opreznu, nadogradnju.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
