Уједињење Русије и Белорусије није нова тема. Тачније, о томе се причало још деведесетих година прошлог века. Тадашњи и данашњи белоруски лидер, Александар Лукашенко представљао је можда и кључног иницијатора те идеје. Међутим, упркос постојању плана о стварању заједничке савезне државе, па чак и важних корака учињених у том правцу, резултат је изостао. Следствено томе, поставља се питање зашто се баш сада кренуло путем појачане активности на том плану?
Заједница Русије и Белорусије формирана је још 2. априла 1996. године, да би годину дана касније 2. априла 1997. године променила име у Савез Русије и Белорусије.
Наредне године начињени су и значајни кораци у повезивању политичких, економских и социјалних система две државе. Већ тада, појавило се интересовање и других земаља са постсовјетског простора, посебно Казахстана и Киргизија, да се прикључе том пројекту.
Међутим, почетком XXI века ствари су се значајно промениле. Читав процес је изгубио замах, а поједини успеси су чак и поништени, попут прекида већ успостављене царинске уније.
Очигледно није постојало довољно сагласности између две стране око степена повезаности две државе. Долазак Владимира Владимировича Путина на чело Русије поклопио се са застојем у процесу међусобних интеграција, тако да можемо претпоставити да је између Лукашенка и Бориса Јељцина било више разумевања око заједничких надлежности него између Лукашенка и Путина.
Сам белоруски председник је говорио о томе да руско руководство жели да изврши припојање његове земље, а не да гради заједничку државу.
Међутим, онда су се десили важни догађаји на постсовјетском простору. Чувена дешавања на кијевском Мајдану и руска анексија Крима трајно су нарушили руско – украјинске односе.
Западни утицај у Украјини, од тог момента, постао је доминантан.
Прошлогодишње демонстрације у Белорусији, предвођене прозападним активистима, запретиле су да се сличан сценарио понови и у Белорусији. Уколико је Лукашенко, након руске анексије Крима, имао страх од евентуалног агресивнијег наступа Кремља и према његовој земљи, онда су ту бојазан засениле прозападне демонстрације у Минску.
Свестан да Европа Белорусију жели у свом јату, само без њега, плус поучен украјинском трагичном судбином након њеног политичког заокрета ка Западу, Лукашенко је закључио да му је пут ка Москви, ипак, мање трновит од оног према Бриселу.
Наиме, упркос томе што је Украјина променила свој политички курс, ЕУ и САД се нису „претргле“ у подршци Кијеву.
Губитак повлашћеног статуса у куповини руских енергената и приступу руском тржишту, западне силе нису надоместиле Украјини. Самим тим, економски слом и драматичан пад стандарда украјинских грађана био је неминован.
Зато се Лукашенко више не двоуми. Притисак САД и ЕУ на њега и његову земљу неће нестати. Тиме му је маневарски простор до краја сужен, а оживљавање идеје заједничке државе Русије и Белорусије преостало му је као једина опција.
Истовремено то му је гарант опстанка на власти, бар још неко време, али и економске стабилности Белорусије.
Мада, не треба се заваравати да ће у преговарачком процесу између две државе аутоматски доћи до попуштања са белоруске стране.
Руси су и те како свесни да након губитка утицаја у Украјини не могу дозволити исто и у Белорусији.
Управо зато, Путин није ни заузео ултимативан став у преговорима са Лукашенком, напротив. Сама чињеница да су разговори трајали дуже од три сата иде у прилог томе да размимоилажења и даље постоје, али и жеља да се све окончао успехом.
У руском је интересу да обе стране, са постигнутим договором, у највећој мери буду задовољне, јер ће то бити порука и осталим. Казахстан, Киргизија, као и друге земље бившег Совјетског савеза су интересна зона Русије и Кремљ ће свакако желети да их укључи у свој савез са Белорусијом.
Управо од тога како се Руси буду сада односили према Белорусији, зависиће одлуку и других земаља да ли да се уопште упуштају у тај пројекат. Уколико би Белорусија у том процесу била понижена и третирана као неравноправан чинилац, тешко да би се било која друга земља одлучила да следи њен пример.
Кремљ ће, на овај начин, бар делимично, исправити грешке из прошлости, односно, олако допуштену дисолуцију СССР-а.
Изградња „Руског света“ као неке врсте пандана ЕУ тиме би започела. Треба нагласити да стратези у Москви имају једну велику предност у односу на своје европске колеге. Доста тога могу да науче из сопствених, али и њихових грешака. Самим тим, имају прилику да своју савезну државу од старта поставе на здраве основе.
Журбе зато неће бити, а све што је договорено, између Путина и Лукашенка, представља добар темељ за даљу, опрезну, надоградњу.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
