Istorija nas uči, da su se svetski poreci, kao po pravilu, rušili i uzdizali u vreme globalnih kriza, odnosno katastrofa planetarnih razmera. Najčešće su to bili veliki ratovi, koji su izbijali usled nemoći tadašnjih međunarodnih političkih sistema da nađu odgovor na brojne protivrečnosti u odnosima između velikih sila.
Nakon Napoleonovih ratova najuticajniji evropski politički činioci na Bečkom kongresu su uspostavili jedan specifičan multipolarni poredak, koji je čuvao svetski mir gotovo čitav vek. Prvi svetski rat je označio krah tog poretka, dokazujući time da više svetskih centara moći nisu, a priori, garant trajnog mira.
Pariska mirovna konferencija 1919. godine, kojom je stavljena tačka na Prvi svetski rat, nije dala adekvatan odgovor kada je u pitanju stabilizacija međunarodnih odnosa, tako da je samo dve decenije kasnije čovečanstvo doživelo novu kataklizmu, Drugi svetski rat.
Nakon tog najvećeg oružanog sukoba u ljudskoj istoriji uspostavljen je međunarodni poredak na temelju bipolarizma, gde su postojale dve dominantne i međusobno suprotstavljene globalne sile, SAD i SSSR.
Okupljajući svoje saveznike, mahom na ideološkim osnovama, one su decenijama odmeravale snage u čuvenom Hladnom ratu. Pad Berlinskog zida 1989. godine označio je pobedu Zapada, nakon čega je svet izgubio bipolarnost, a SAD su uspostavile svoju globalnu dominaciju.
Međutim, Paks Amerikana nije dugo trajala. Tri decenije bilo je dovoljno da se kraj sveta u kome je postojao jedan globalni hegemon počne nazirati. I to, pre svega, zahvaljujući ekonomskom usponu Kine i vojnim kapacitetima Rusije. Odlučnošću da upotrebom svih sredstava, pa i vojnih, zaštite svoje interese u Siriji, Rusi su pokazali da SAD ne mogu neograničeno nametati svoju volju.
Procene geopolitičkih stručnjaka da bi do sredine ovog stoleća „kineski zmaj“ mogao ekonomski nadjačati „američkog orla“, predstavljale su najavu ponovnog uspostavljanja bipolarnog ili multipolarnog sveta.
Upravo u takvim okolnostima izbila je globalna kriza izazvana virusom Kovid 19. Stručnjaci za međunarodne odnose nisu propustili priliku da ukažu na činjenicu da je korona kriza nešto najbliže velikim ratnim dešavanjima u prošlosti, a koja su predstavljala okidač za globalne promene u međunarodnim odnosima.
Suštinski, takvi stavovi su potpuno ispravni. Danas svet jeste u ratu, samo ne oružanom već medicinskom. Ratovi sa sobom nose i velike ekonomske promene, a korona kriza je uzročnik globalne privredno – finansijske recesije, čije ćemo efekte tek osetiti. Upravo zato, slobodno možemo reći da smo svedoci potresa epohalnih razmera, koji će neminovno voditi ka uspostavi novih međunarodnih odnosa.
Naravno, to pokreće ono ključno pitanje, kakav će biti karakter tog novog svetskog poretka?
Doajen svetske diplomatije Henri Kisindžer upozorio je međunarodnu javnost da svet klizi u katastrofu, odnosno, da SAD i Kina idu pravcem otvorene konfrontacije, što bi moglo izazvati sukob sa nesagledivim posledicama. Suštinski, Kisindžer je time izneo stav da svet ponovo postaje bipolaran i da dve dominantne sile moraju napraviti dogovor oko osnovnih „pravila igre“.
Nemojmo nikad zanemariti da su tokom Hladnog rata važnu ulogu odigrale Ujedinjene nacije, kao organizacija u kojoj se možda nisu donosile presudne odluke, ali su omogućile suprotstavljenim stranama da razgovaraju o problemima u međusobnim odnosima.
Time je izbegnut najopasniji scenario, a to je da suprotstavljene strane nemaju komunikaciju. Jer, u takvim okolnostima, izuzetne napetosti između dva do zuba naoružana saveza, sukob i manjih razmera mogao je veoma lako čovečanstvo dovesti na ivicu katastrofe. Nažalost, u vreme svoje dominacije SAD su, unilateralnim delovanjem, potpuno bagatelisale OUN i krajnje umanjili njen značaj u globalnim razmerama. Time je svet izgubio jedan važan oslonac preko koga su „najmoćniji“ komunicirali i neretko usklađivali svoje interese.
Između ostalog, Henri Kisindžer je zato i zabrinut. Svet koji poznajemo pred našim očima se menja. Stari poredak se ruši, a obrise novog se još ni ne naziru. Prirodno je da takve okolnosti stvaraju tenziju između najvažnijih globalnih igrača.
Nepostojanje neke međunarodna institucija od posebnog autoriteta, koja bi tu napetost amortizovala, upravo nam govori da živimo u svetu bez poretka. Delovanje velikih sila, samim tim, postaje manje predvidivo, a time i daleko opasnije.
Reforma OUN, gde bi u njeno najvažnije telo, Savet bezbednosti, ušle države čiji uticaj u međunarodnoj politici je nesporan, nesumnjivo bi popravilo njen autoritet.
Svakako da se tu misli na najmoćnije globalne sile poput SAD, Kine, Rusije, Indije, ali možda i nekog uticajnog predstavnika islamskog sveta i Evropske unije. Time bi se stvorili preduslovi da se ključna politička pitanja razmatraju na tom međunarodnom forumu, što bi svakako umanjilo tenzije u svetskoj geopolitičkoj areni.
Najopasnija situacija je u stvari ova koju imamo sada, gde najmoćnije države sve više deluju samoinicijativno, bez prethodnih konsultacija, a što lako može isprovocirati sukob širih razmera. Svaki poredak zato je bolji od haosa, a ukoliko se nešto ne učini sada, ko zna gde nas to može odvesti u bliskoj budućnosti. U stvari Kisindžer je već ukazao kuda.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde
Preuzmite android aplikaciju.
