Историја нас учи, да су се светски пореци, као по правилу, рушили и уздизали у време глобалних криза, односно катастрофа планетарних размера. Најчешће су то били велики ратови, који су избијали услед немоћи тадашњих међународних политичких система да нађу одговор на бројне противречности у односима између великих сила.
Након Наполеонових ратова најутицајнији европски политички чиниоци на Бечком конгресу су успоставили један специфичан мултиполарни поредак, који је чувао светски мир готово читав век. Први светски рат је означио крах тог поретка, доказујући тиме да више светских центара моћи нису, а приори, гарант трајног мира.
Париска мировна конференција 1919. године, којом је стављена тачка на Први светски рат, није дала адекватан одговор када је у питању стабилизација међународних односа, тако да је само две деценије касније човечанство доживело нову катаклизму, Други светски рат.
Након тог највећег оружаног сукоба у људској историји успостављен је међународни поредак на темељу биполаризма, где су постојале две доминантне и међусобно супротстављене глобалне силе, САД и СССР.
Окупљајући своје савезнике, махом на идеолошким основама, оне су деценијама одмеравале снаге у чувеном Хладном рату. Пад Берлинског зида 1989. године означио је победу Запада, након чега је свет изгубио биполарност, а САД су успоставиле своју глобалну доминацију.
Међутим, Пакс Американа није дуго трајала. Три деценије било је довољно да се крај света у коме је постојао један глобални хегемон почне назирати. И то, пре свега, захваљујући економском успону Кине и војним капацитетима Русије. Одлучношћу да употребом свих средстава, па и војних, заштите своје интересе у Сирији, Руси су показали да САД не могу неограничено наметати своју вољу.
Процене геополитичких стручњака да би до средине овог столећа „кинески змај“ могао економски надјачати „америчког орла“, представљале су најаву поновног успостављања биполарног или мултиполарног света.
Управо у таквим околностима избила је глобална криза изазвана вирусом Ковид 19. Стручњаци за међународне односе нису пропустили прилику да укажу на чињеницу да је корона криза нешто најближе великим ратним дешавањима у прошлости, а која су представљала окидач за глобалне промене у међународним односима.
Суштински, такви ставови су потпуно исправни. Данас свет јесте у рату, само не оружаном већ медицинском. Ратови са собом носе и велике економске промене, а корона криза је узрочник глобалне привредно – финансијске рецесије, чије ћемо ефекте тек осетити. Управо зато, слободно можемо рећи да смо сведоци потреса епохалних размера, који ће неминовно водити ка успостави нових међународних односа.
Наравно, то покреће оно кључно питање, какав ће бити карактер тог новог светског поретка?
Доајен светске дипломатије Хенри Кисинџер упозорио је међународну јавност да свет клизи у катастрофу, односно, да САД и Кина иду правцем отворене конфронтације, што би могло изазвати сукоб са несагледивим последицама. Суштински, Кисинџер је тиме изнео став да свет поново постаје биполаран и да две доминантне силе морају направити договор око основних „правила игре“.
Немојмо никад занемарити да су током Хладног рата важну улогу одиграле Уједињене нације, као организација у којој се можда нису доносиле пресудне одлуке, али су омогућиле супротстављеним странама да разговарају о проблемима у међусобним односима.
Тиме је избегнут најопаснији сценарио, а то је да супротстављене стране немају комуникацију. Јер, у таквим околностима, изузетне напетости између два до зуба наоружана савеза, сукоб и мањих размера могао је веома лако човечанство довести на ивицу катастрофе. Нажалост, у време своје доминације САД су, унилатералним деловањем, потпуно багателисале ОУН и крајње умањили њен значај у глобалним размерама. Тиме је свет изгубио један важан ослонац преко кога су „најмоћнији“ комуницирали и неретко усклађивали своје интересе.
Између осталог, Хенри Кисинџер је зато и забринут. Свет који познајемо пред нашим очима се мења. Стари поредак се руши, а обрисе новог се још ни не назиру. Природно је да такве околности стварају тензију између најважнијих глобалних играча.
Непостојање неке међународна институција од посебног ауторитета, која би ту напетост амортизовала, управо нам говори да живимо у свету без поретка. Деловање великих сила, самим тим, постаје мање предвидиво, а тиме и далеко опасније.
Реформа ОУН, где би у њено најважније тело, Савет безбедности, ушле државе чији утицај у међународној политици је неспоран, несумњиво би поправило њен ауторитет.
Свакако да се ту мисли на најмоћније глобалне силе попут САД, Кине, Русије, Индије, али можда и неког утицајног представника исламског света и Европске уније. Тиме би се створили предуслови да се кључна политичка питања разматрају на том међународном форуму, што би свакако умањило тензије у светској геополитичкој арени.
Најопаснија ситуација је у ствари ова коју имамо сада, где најмоћније државе све више делују самоиницијативно, без претходних консултација, а што лако може испровоцирати сукоб ширих размера. Сваки поредак зато је бољи од хаоса, а уколико се нешто не учини сада, ко зна где нас то може одвести у блиској будућности. У ствари Кисинџер је већ указао куда.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
