Одлука новог Високог представника у Босни и Херцеговини Кристијана Шмита да употреби бонска овлашћење узбуркала је и онако немирне политичке страсти у тој дубоко подељеној земљи.
Наиме, Шмит се определио да до одлуке Уставног суда БиХ суспендује Закон о непокретној имовини коју користи јавна власт у Републици Српској.
Чини ми се да тим потезом Кристијан Шмит није само одлучио да штити уставни поредак, што је навео као разлог за такву одлуку, већ и да пошаље једну снажну поруку свим важним политичким чиниоцима у БиХ. А то је, да ће се директно укључити у политички живот те земље и да се неће либити да намеће решења. Такође, тиме је истакао да има јасну подршку политичког Запада да одигра кључну улогу у решавању нерешиве енигме босанскохерцеговачке политике. Питања унутрашњег преуређења те земље.
Бонска овлашћења дају огромну моћ Високом представнику.
Омогућавају му да доноси законе или да их суспендује, намеће амандмане на устав, смењује и постављене изабране вршиоце власти, одузима грађанска права, онемогућева појединцима да учествују на изборима или у политичком животу. Суштински, Шмит је у овом тренутку најмоћнији човек у БиХ који је јасно ставио до знања да ће користити арсенал средстава којим располаже како би постигао свој циљ. А то је функционална БиХ, са јаким централним институцијама и потпуно евроатлански орјентисана.
Морамо нагласити да је Шмитов претходник, Валентин Инцко, само једном употребио бонска овлашћењења и то на самом крају мандата. Тада је наметнуо сада већ чувени Закон о забрани негирања геноцида у Сребреници. Иначе, бошњачка политичка елита, замерала је бившем Високом представнику што та овлашћења није чешће користио. Односно, што им није помогао да спроведу у дело своју идеју унитарне БиХ. Инцков одговор на те примедбе из Сарајева био је да су се околности промениле и да за политику диктата и наметнутих решења не постоји подршка у међународној заједници.
Суштински, Инцко је био у праву.
У претходних петнаест година странци су тежили да се постигне компромис између три конститутивна народа у БиХ, јер су добро разумели да само тако та држава може постати функционална. Наметање решења споља, по том најважнијем питању унутрашњег уређења земље, водило би искључиво даљој дестабилизацији и новим поделама.
Међутим, онда се десио рат у Украјини и потпуно се изменила политичку реалност. Делује да западни званичници све више губи стрпљење за политичку елиту у БиХ, а поготово за оне са којима никако не могу наћи заједнички језик. Лидер Срба у БиХ Милорад Додик, због свог бескомпромисног противљења унитаризацији БиХ и ослањања на подршку Русије, дефинитивно им представља „кост у грлу“. До сада су мешавином претњи, притиска и политичких трикова покушавали да га наведу да мења своју политику и покаже већи степен кооперативности према интересима Запада, али испоставило се да је та стратегија била безуспешна. Додик је у својим ставовима остао непоколебљив.
Зато одлуку Шмита да користи „бонска овлашћења“ можемо сматрати као поруку и последње упозорење на првом месту Милораду Додику.
У Инцково време можда није било воље да се намећу решења, али сада је и те како има. Наравно, то не значи да ће нови Високи представник одмах наметнути решење за горући проблем унутрашњег уређења БиХ, већ да ће стварати нову политичку номенклатуру у БиХ. Искључиће из политичког живота оне који по његовом мишљењу саботирају преговарачки процес, дајући тиме шансу кооперативнијим кадровима.
Пошто је питање унутрашњег уређења БиХ за сва три конститутивна народа круцијално, Шмит ће покушати да исцрпи све друге могућности пре него што се одлучио да наметне решење. Нема сумње да је и он свестан неопходности консензуса око тог питања. У противном, криза у БиХ само би се продубила, а прилике можда и радикализовале. Зато би, уколико закључи да Додик није спреман на компромис, Шмит могао кренути путем његовог „уклањања“ из политичког живота БиХ.
Прво би се око Додика креирале одређене корупционашке афере, на чему се иначе већ ради.
Потом, под оправдањем борбе против криминала, било би му забрањено политичко деловање. Како сад ствари стоје такав сценарио више није нереалан. Напротив, делује да би, у овако затегнутим међународним околностима, веома лако могао постати стварност. Нарочито уколико рат у Украјини добије на интезитету. Тада ће стрпљење западних центара моћи за проруски орјентисаног Додика бити на измаку, ако већ и није.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
