Razgovor Ruskog i beloruskog predsednika u Moskvi maja ove godine, o uspostavljanju zajedničke savezne države, otvorio je ključno pitanje u poslovično rusofobnim elitističkim krugovima političkog Zapada.
Predstavlja li to prvi korak ka političkoj manifestaciji ideje „Ruskog sveta“. Većina zapadnih analitičara su tu slaže, Putinova ofanziva je počela, a Belorusija je samo prva meta. Kremlj se tu neće zaustaviti, sledeći je verovatno Kazahstan, pa Kirgizija, pa ko zna koja od bivših sovjetskih republika.
Cilj je jasan, staviti pod političku, ekonomsku i kulturnu dominaciju Kremlja, što više država koje su nekad bile deo Sovjetskog Saveza.
Nije tajna da je ruski predsednik, Vladimir Vladimirovič Putin, neko ko je raspad SSSR-a doživeo kao „tragediju ruskog naroda“. Sve ono što je mukotrpno građeno tokom viševekovne vladavine ruskih careva, sve ono što je izgubljeno u vihoru Oktobarske revolucije, da bi bilo vraćeno u vreme Staljinovog vođstva, urušilo se sa padom Berlinskog zida.
Desetine miliona Rusa preko noći su osvanuli u drugim, prema njima neretko neprijateljski nastrojenim, državama.
Sama Rusija u ekonomskom i moralnom sunovratu početkom tih dramatičnih devedesetih godina prošlog veka dotakla je dno.
Uzmemo li sve to u obzir, takvu situaciju je teško drugačije opisati nego kao tragediju. Danas, Rusija se suočava sa posledicama raspada Sovjetskog saveza i ključnim i pitanjem koje iz tog istorijskog događaja proizilazi.
Kako sanirati štetu nastalu raspadom SSSR-a?
Ideja „Ruskog sveta“ nametnula se kao logično rešenje, i što je posebno važno, prihvatljivo za veći deo vladajućih struktura u Rusiji. Kada se desila revolucija u Ukrajini, Kijevski majdan 2016. godine, ruska politička elita se podelila na one koji su tražili oružanu intervenciju i one koji su bili oštro protiv.
Zagovornici intervencije smatrali su da u Ukrajini jasno treba omeđiti ruski etnički prostor i pripojiti ga matici.
Protivnici takvog rešenja su neretko isticali da to podrazumeva hranjenje miliona gladnih usta, što bi i onako ekonomski poljuljanu Rusiju dodatno oslabilo.
Putin se na kraju odlučio na kompromisno rešenje.
Anektirao je samo Krim, čiji je geostrateški položaj za Rusiju posebno važan, a Ukrajini je prepustio da se bavi većinom „gladnih usta“. Upravo ta situacija je pokazala da dobar deo ruske elite i dan danas duboko podeljen. Tačnije, deo te elite nacionalno pitanje sagledava na temelju marksističko – boljševičkih materijalističkih postulata.
Nacionalni interesi za njih ne postoje dalje van granica sadašnje Rusije, a nacija se svodi na obične brojke i proračune ekonomske profitabilnosti.
Putin je svestan tih podela u ruskoj politici i teži da ih amortizuje. Iako javno kritikuje Oktobarsku revoluciju, a posebno raspad SSSR-a, ruski predsednik nikada nije napravio radikalan otklon od pomenutih političkih krugova, koji baštine taj marksističko – materijalistički narativ o naciji.
Neki smatraju da on, kao bivši komunista, ni ne može da se tih stavova u potpunosti odrekne. Drugi pak tvrde da ruski predsednik pokušava postići što viši stepen jedinstva unutar sopstvenog društva i sprečiti unutrašnje sukobe, koji su po Rusiju uvek bili tragični.
Sagledamo li sve što je Vladimir Vladimirovič do sada radio, mislim da su zagovornici druge teze ipak u pravu.
Vraćanje Rusije Crkvi i Crkve Rusiji je nešto na čemu Putin insistira. Podizanje nacionalnog duha, uz konstantnu kritiku štetnog komunističkog nasleđa, pokazuje šta je put kojim ide. Dok pokušaj kulturnog i političkog objedinjavanja postsovjetskog prostora kroz sintagmu „Ruski svet“ predstavlja ključni iskorak ka ispravljanju grešaka iz prošlosti.
Svakako da to predstavlja megalomanski projekat ruske politike, a možda i nešto što će obeležiti njeno delovanje u XXI veku.
Suviše je to veliki poduhvat da bi se u njega krenulo podeljenog društva.
Putin to i te kako razume, zato gleda da iskoristi sve intelektualne kapacitete sopstvenog naroda, bez obzira na ideološka razmimoilaženja.
Uostalom, kroz stvaranje „Ruskog sveta“, trijumf zdrave nacionalne ideje nad retrogradnim marksističko- boljševičkim ideološkim postulatima bio bi konačan. A čini mi se da je to ne samo želja ruskog lidera, već i sušta potreba njegove zemlje.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
