Разговор Руског и белоруског председника у Москви маја ове године, о успостављању заједничке савезне државе, отворио је кључно питање у пословично русофобним елитистичким круговима политичког Запада.
Представља ли то први корак ка политичкој манифестацији идеје „Руског света“. Већина западних аналитичара су ту слаже, Путинова офанзива је почела, а Белорусија је само прва мета. Кремљ се ту неће зауставити, следећи је вероватно Казахстан, па Киргизија, па ко зна која од бивших совјетских република.
Циљ је јасан, ставити под политичку, економску и културну доминацију Кремља, што више држава које су некад биле део Совјетског Савеза.
Није тајна да је руски председник, Владимир Владимирович Путин, неко ко је распад СССР-а доживео као „трагедију руског народа“. Све оно што је мукотрпно грађено током вишевековне владавине руских царева, све оно што је изгубљено у вихору Октобарске револуције, да би било враћено у време Стаљиновог вођства, урушило се са падом Берлинског зида.
Десетине милиона Руса преко ноћи су осванули у другим, према њима неретко непријатељски настројеним, државама.
Сама Русија у економском и моралном суноврату почетком тих драматичних деведесетих година прошлог века дотакла је дно.
Узмемо ли све то у обзир, такву ситуацију је тешко другачије описати него као трагедију. Данас, Русија се суочава са последицама распада Совјетског савеза и кључним и питањем које из тог историјског догађаја произилази.
Како санирати штету насталу распадом СССР-а?
Идеја „Руског света“ наметнула се као логично решење, и што је посебно важно, прихватљиво за већи део владајућих структура у Русији. Када се десила револуција у Украјини, Кијевски мајдан 2016. године, руска политичка елита се поделила на оне који су тражили оружану интервенцију и оне који су били оштро против.
Заговорници интервенције сматрали су да у Украјини јасно треба омеђити руски етнички простор и припојити га матици.
Противници таквог решења су неретко истицали да то подразумева храњење милиона гладних уста, што би и онако економски пољуљану Русију додатно ослабило.
Путин се на крају одлучио на компромисно решење.
Анектирао је само Крим, чији је геостратешки положај за Русију посебно важан, а Украјини је препустио да се бави већином „гладних уста“. Управо та ситуација је показала да добар део руске елите и дан данас дубоко подељен. Тачније, део те елите национално питање сагледава на темељу марксистичко – бољшевичких материјалистичких постулата.
Национални интереси за њих не постоје даље ван граница садашње Русије, а нација се своди на обичне бројке и прорачуне економске профитабилности.
Путин је свестан тих подела у руској политици и тежи да их амортизује. Иако јавно критикује Октобарску револуцију, а посебно распад СССР-а, руски председник никада није направио радикалан отклон од поменутих политичких кругова, који баштине тај марксистичко – материјалистички наратив о нацији.
Неки сматрају да он, као бивши комуниста, ни не може да се тих ставова у потпуности одрекне. Други пак тврде да руски председник покушава постићи што виши степен јединства унутар сопственог друштва и спречити унутрашње сукобе, који су по Русију увек били трагични.
Сагледамо ли све што је Владимир Владимирович до сада радио, мислим да су заговорници друге тезе ипак у праву.
Враћање Русије Цркви и Цркве Русији је нешто на чему Путин инсистира. Подизање националног духа, уз константну критику штетног комунистичког наслеђа, показује шта је пут којим иде. Док покушај културног и политичког обједињавања постсовјетског простора кроз синтагму „Руски свет“ представља кључни искорак ка исправљању грешака из прошлости.
Свакако да то представља мегаломански пројекат руске политике, а можда и нешто што ће обележити њено деловање у XXI веку.
Сувише је то велики подухват да би се у њега кренуло подељеног друштва.
Путин то и те како разуме, зато гледа да искористи све интелектуалне капацитете сопственог народа, без обзира на идеолошка размимоилажења.
Уосталом, кроз стварање „Руског света“, тријумф здраве националне идеје над ретроградним марксистичко- бољшевичким идеолошким постулатима био би коначан. А чини ми се да је то не само жеља руског лидера, већ и сушта потреба његове земље.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
