Praktično od trenutka kada je postalo jasno da se rat u Ukrajini neće okončati za nekoliko dana ili nedelja i da će se verovatno pretvoriti u višemesečni, a možda i višegodišnji oružani sukob, u svetskoj javnosti otvoreno je jedno izuzetno važno pitanje. Može li se rat u Ukrajini proširiti i na druge evropske države?
Kako vreme prolazi, čini mi se da takav scenario više niko ne može kategorički isključiti. Šta više, ukoliko sukob u narednom periodu dobije na intezitetu ne postoje garancije da se neće preneti i na neke druge delove sveta, a ne eventualno samo na zemlje Starog kontinenta.
Naime, sada je potpuno jasno da je rat ušao u svoju novu fazu u kojoj po prvi put jasno vidimo ključne ciljeve ove ruske vojne operacije. Ovladavanje istokom i jugom Ukrajine, uz potpuno odsecanje Kijeva od pristupa moru, predstavlja imperativ stratega u Kremlju.
Jedino se može postaviti pitanje, da li bi i to bila samo jedna faza ruske vojne operacije?
Odnosno, da li bi se tu zvanična Moskva zaustavila ili bi nakon ostvarenja sadašnjeg cilja nastavila pohod dalje na zapad Ukrajine. Kako sad stvari stoje ta dilema verovatno nije razrešena ni u vladajućim strukturama u Rusiji i zavisiće od situacije na terenu nakon završetka trenutne ratne faze. Jedino što deluje potpuno izvesno je to da Rusija nema nameru da prenosi sukob na druge države i da joj širenje rata nikako ne ide u prilog.
Sa druge strane, za Ukrajinu i njene zapadne saveznike otvaranje nekog novog fronta došlo bi kao dar sa neba. U ovom ratu Rusija može biti pobeđena samo ako se njeni vojni, a pre svega ekonomski resursi, do kraja iscrpe. Odnosno, ukoliko bi takav hipotetički razvoj situacije prouzrokovao političkog haosa i unutrašnju borbu oko vlasti u Kremlju. Međutim, neće biti nimalo lako naći nove „dobrovoljce“ koji bi zarad te zapadnjačke strategije slamanja Rusije žrtvovali svoju budućnost.
Ruski mediji sve snažnije upozoravaju na Pridnjestrovje, tu spornu teritoriju u sastavu Moldavije naseljenu proruskim stanovništvom.
Incidenti koji su pojačani na tom prostoru kao da predstavljaju najavu proširenja sukoba i u tom pravcu. Ruska strana čak optužuje ukrajinski obaveštajno-bezbednosni aparat da pokušava uvući Moldaviju u ovaj sukob. Odnosno, da direktno izazivaju incidente ne bi li se plamen rata proširio i na ukrajinsko susedstvo.
Eventualni upad moldavskih trupa u Pridnjestrovje, gde se nalaze ruske mirovne trupe, definitivno bi zvanični Kišinjev učinio novom metom za ruske oružane snage. Moldavija je najsiromašnija i vojno inferiorna evropska država koja ikako ne bi mogla značajnije uticati na ratnu sreću u Ukrajini. Međutim, takav razvoj situacije mogao bi naterati Rusiju da ubrza svoje operacije na jugu Ukrajine kako bi njene trupe što pre stigle do Pridnjestrovlja.
Neplanirana brzina i ishitrene ratne operacije Rusiju bi mogle koštati većih ljudskih i materijalnih gubitaka.
Takođe, proširenje opsega delovanja ruskih trupa zahtevalo bo dodatne resurse, što ide u korak sa pomenutom zapadnom strategijom iscrpljivanja Rusije. Međutim, to svakako nije dovoljno da se Rusija slomi. Zapadu će trebati ozbiljniji saveznici u obračunu sa zvaničnom Moskvom od slabašne Moldavije.
Ponekad deluje da u Varšavi i pribaltičkim republikama, pre nego bilo gde drugo, SAD mogu pronaći „jastrebove“ za borbu protiv Rusije. Uostalom, antirusko raspoloženje je u tim zemljama duboko ukorenjeno, a trenutno je podignut na najviši nivo. Međutim, ove zemlje su članice NATO-a, što je za SAD posebno osetljivo pitanje. Direktno uključivanje bilo koje NATO države u ovaj sukob moglo bi izazvati Treći svetski rat i apokalipsu globalnih razmera, što zvaničnicima u Vašingtonu nikako ne odgovara. SAD žele da vide uništenu Rusiju, a ne zgarište čovečanstva.
Zato je uvlačenje Moldavije, koja nije članica NATO-a u sukob sa Rusijom, a možda i neke druge zemlje u svetu za koju postoji snažan interes Kremlja, mnogo realnija opcija.
Posebno bi tu mogla biti interesantna Sirija, koja za Rusiju ima izuzetan geopolitički značaj. Možda se tek sada na najbolji način može sagledati istorijska važnost neuspelog puča u Turskoj iz 2016. godine. Jer, da kojim slučajem u Ankari na vlasti nije opstao Redžep Tajip Erdogan, već neko spreman da slepo sledi interese SAD, mislim da bi smo već svedočili otvaranju fronta i u Siriji. Ovako, konkurs za „novog Zelenskog“ i dalje je otvoren.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
