Практично од тренутка када је постало јасно да се рат у Украјини неће окончати за неколико дана или недеља и да ће се вероватно претворити у вишемесечни, а можда и вишегодишњи оружани сукоб, у светској јавности отворено је једно изузетно важно питање. Може ли се рат у Украјини проширити и на друге европске државе?
Како време пролази, чини ми се да такав сценарио више нико не може категорички искључити. Шта више, уколико сукоб у наредном периоду добије на интезитету не постоје гаранције да се неће пренети и на неке друге делове света, а не евентуално само на земље Старог континента.
Наиме, сада је потпуно јасно да је рат ушао у своју нову фазу у којој по први пут јасно видимо кључне циљеве ове руске војне операције. Овладавање истоком и југом Украјине, уз потпуно одсецање Кијева од приступа мору, представља императив стратега у Кремљу.
Једино се може поставити питање, да ли би и то била само једна фаза руске војне операције?
Односно, да ли би се ту званична Москва зауставила или би након остварења садашњег циља наставила поход даље на запад Украјине. Како сад ствари стоје та дилема вероватно није разрешена ни у владајућим структурама у Русији и зависиће од ситуације на терену након завршетка тренутне ратне фазе. Једино што делује потпуно извесно је то да Русија нема намеру да преноси сукоб на друге државе и да јој ширење рата никако не иде у прилог.
Са друге стране, за Украјину и њене западне савезнике отварање неког новог фронта дошло би као дар са неба. У овом рату Русија може бити побеђена само ако се њени војни, а пре свега економски ресурси, до краја исцрпе. Односно, уколико би такав хипотетички развој ситуације проузроковао политичког хаоса и унутрашњу борбу око власти у Кремљу. Међутим, неће бити нимало лако наћи нове „добровољце“ који би зарад те западњачке стратегије сламања Русије жртвовали своју будућност.
Руски медији све снажније упозоравају на Придњестровје, ту спорну територију у саставу Молдавије насељену проруским становништвом.
Инциденти који су појачани на том простору као да представљају најаву проширења сукоба и у том правцу. Руска страна чак оптужује украјински обавештајно-безбедносни апарат да покушава увући Молдавију у овај сукоб. Односно, да директно изазивају инциденте не би ли се пламен рата проширио и на украјинско суседство.
Евентуални упад молдавских трупа у Придњестровје, где се налазе руске мировне трупе, дефинитивно би званични Кишињев учинио новом метом за руске оружане снаге. Молдавија је најсиромашнија и војно инфериорна европска држава која икако не би могла значајније утицати на ратну срећу у Украјини. Међутим, такав развој ситуације могао би натерати Русију да убрза своје операције на југу Украјине како би њене трупе што пре стигле до Придњестровља.
Непланирана брзина и исхитрене ратне операције Русију би могле коштати већих људских и материјалних губитака.
Такође, проширење опсега деловања руских трупа захтевало бо додатне ресурсе, што иде у корак са поменутом западном стратегијом исцрпљивања Русије. Међутим, то свакако није довољно да се Русија сломи. Западу ће требати озбиљнији савезници у обрачуну са званичном Москвом од слабашне Молдавије.
Понекад делује да у Варшави и прибалтичким републикама, пре него било где друго, САД могу пронаћи „јастребове“ за борбу против Русије. Уосталом, антируско расположење је у тим земљама дубоко укорењено, а тренутно је подигнут на највиши ниво. Међутим, ове земље су чланице НАТО-а, што је за САД посебно осетљиво питање. Директно укључивање било које НАТО државе у овај сукоб могло би изазвати Трећи светски рат и апокалипсу глобалних размера, што званичницима у Вашингтону никако не одговара. САД желе да виде уништену Русију, а не згариште човечанства.
Зато је увлачење Молдавије, која није чланица НАТО-а у сукоб са Русијом, а можда и неке друге земље у свету за коју постоји снажан интерес Кремља, много реалнија опција.
Посебно би ту могла бити интересантна Сирија, која за Русију има изузетан геополитички значај. Можда се тек сада на најбољи начин може сагледати историјска важност неуспелог пуча у Турској из 2016. године. Јер, да којим случајем у Анкари на власти није опстао Реџеп Тајип Ердоган, већ неко спреман да слепо следи интересе САД, мислим да би смо већ сведочили отварању фронта и у Сирији. Овако, конкурс за „новог Зеленског“ и даље је отворен.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
