Nakon Makronove posete Kini komentari pljušte, a prašina podignuta na Zapadu nikako da se slegne.
Naravno da je poseta francuskog predsednika Kini izazvala posebnu pažnju svetske javnosti. Nema sumnje da bi to i ranije bio značajan diplomatski događaj, a kamo li danas u više nego delikatnim međunarodnim okolnostima. Međutim, ishod te posete ne samo da je razočarao, nego je i razbesneo dobar deo zapadne javnosti tako da se u tamošnjim medijima mogu naći i naslovi koji govore da je Makron u Kini „napravio budalu od sebe“.
Nema sumnje da Makranova poseta nije ispunila svoj ključni cilj, a to je da poljulja to čvrsto partnerstvo između Sija i Putina manifestovano na njihovom poslednjem sastanku u Moskvi. Doduše, bilo je to iluzorno i očekivati. Nema Makron ni tu diplomatsku veštinu, a kamo li uticaj da tako nešto učini. Međutim, bez obzira što se nije očekivao Makronov veliki trijumf u Pekingu, svakako se nije očekivalo ni da tu svoju diplomatsku akciju iskoristi za otvorenu kritiku EU i njenog odnosa prema SAD.
Naime, Makron je jasno izneo stav da Evropa mora smanjiti zavisnost od stava svog prekookeanskog starijeg brata u politici prema Kini.
Takođe, da Stari kontinent mora sačuvati svoju stratešku autonomiju i da bi za Evropu najgore bilo da bude svedena na bespogovornog sledbenika američke spoljne politike. Preduslov da bi se jedna takva situacija izbegla, po njegovom mišljenju, je pravljenje evropske strategije za goruća globalna pitanja i jačanje vojno-industrijskih kapaciteta na kontinentu.
Da je u bilo kom drugom slučaju predsednik francuske izjavio ovako nešto, možda se na to niko ne bi ni osvrnuo. Uostalom on je već govorio o neophodnosti formiranja evropskih oružanih snaga i proglašavao je NATO klinički mrtvim. Međutim, u sadašnjim okolnostima, tokom posete zemlji koja se smatra ključnim protivnikom Zapada, ovakve kritike upućene američkom odnosu prema EU, u atlantističkim krugovima, doživljene su kao glupost i uvreda.
Nema sumnje da je Makron rekao istinu. Uostalom, zahvaljujući eskalaciji rata u Ukrajini taj vazalni odnos Evrope prema Vašingtonu samo je postao očigledniji.
Međutim, niti je Makron ukazao na to kako se ta realnost može menjati, niti trenutno postoje bilo kakve naznake da se tu išta može učiniti. Šta više, čelični zagrljaj Amerikanaca vremenom postaje samo jači. Bajdenova nedavna poseta Poljskoj svima je jasno stavila do znanja, da SAD nemaju nameru dopustiti bilo kakvu stratešku autonomiju Starom kontinentu.
Poljska je novi američki najvažniji saveznik u Evropi. Ključni deo bedema koji se gradi prema Rusiji i koji će sačinjavati i druge zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Za te države „nove Evrope“ SAD su jedini garant bezbednosti i toga da više neće potpasti pod ruski uticaj. Za njih, evropska bezbednosna politika ne postoji bez zaleđine iz Vašingtona.
Međutim, nije takvo raspoloženje samo u Istočnoj i Srednjoj Evropi.
Čak ni na Zapadu kontinenta, tamo gde je „stara Evropa“ , izuzev Makrona niko više ni ne pominje sopstvenu bezbednosnu politiku. Nemačka, ekonomski motor Evrope, nije se odlučila da modernizaciju svoje armije vrši preko evropskih kompanija, nego američkog vojno-industrijskog kompleksa. Time je jasno stavila do znanja, i Francuskoj i ostalima, šta misli o suverenoj evropskoj bezbednosnoj politici.
Zbog svega navedenog Makronove poruke iz Kine možemo tumačiti isključivo kao obraćanje domaćoj javnosti, pred kojom francuski predsednik želi da pokaže snagu i autoritet. Zna Makron da su Francuzi ponosni na svoju slavnu istoriju i da im imponuje lider, čija reč se čuje i uvažava u svetu. Zato je njegova poseta Kini imala zadatak da ga predstavi ne samo kao francuskog, već evropskog lidera. Uostalom, u trenutku kada mu je zemlja duboko uzdrmana penzionom reformom, skretanje pažnje na spoljnopolitički plan i nije bila loša ideja.
Međutim, problem je što ta njegova poseta Pekingu nije dala nikakve konkretne i značajne rezultate.
Kina ni za milimetar nije promenila svoj stav prema Rusiji, dok su njegove poruke u zapadnim medijima doživljene ne kao liderske i vizionarske, već u najmanju ruku kao štetne, pa čak i budalaste.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
