Рат у Украјини је довео до хомогенизације политичког Запада. Кроз тај процес САД стварају свој политички блок у будућем биполарном или мултиполарном свету.
Пошто званични Вашингтон скоро све европске земље, изузев Русије и Белорусије, види као своје савезнике, постаје све очигледније да неће толерисати било каква „искакања“ у том политичком кругу. Додуше, у овом тренутку, неких претераних противљења таквој америчкој стратегији за Европу ни нема. Осим у случају Србије која једина истрајава на својој јавно прокламованој политици неутралности.
Није тајна да српска политика неутралности САД-у смета. Уосталом, амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил, у свом интервјуу Политици од 22. маја 2022. године, то је јасно и подвукао. За њега Србија не може да води неутралну политику, већ мора да се определи између Истока и Запада. Пошто је на све то још и нагласио да је „западни пут“ једини исправан, чини се да је амбасадор Хил „упозори“ званични Београд, да се евентуални другачији избор Србије неће толерисати. Нажалост, већ смо имали прилику да видимо, чак и на сопственој кожи, како се САД односе према ономе ко изабере „погрешан пут“.
Пошто је политика неутралности нешто што се не може само прогласити, већ се за исту мора обезбедити сагласност свих релевантних политичких чинилаца, ова Хилова изјава у потпуности мења политичку стварност Србије.
Наиме, кључни чиниоци када говоримо о геополитичкој позицији Србије су велике силе. До сада се ни једна од тих најмоћнијих држава није званично и експлицитно изјаснила против садашње српске спољнополитичке позиције. Међутим, након изјаве америчког амбасадора, можемо закључити да су САД и званично одбациле политику неутралности званичног Београда.
Нема сумње да је маневарски простор српске дипломатије сада скоро па нестао. Са друге стране, пресија на Србију да се сврста на страну Запада додатно је појачана. Наравно да та политика константног притисака за српско руководство није ништа ново. Односно, могли смо јој сведочити и раније. Међутим, овако отвореног одбацивање наше политике неутралности, и то од стране представника званичне политике САД, заиста није било. Зато, иако медији, поготово страни, тој Хиловој изјави нису дали врхунску важност, чини ми се да она представља један од преломних момената у нашим билатералним односима.
Преко изјаве амбасадора Хила, да у овом сукобу Русије и Запада Србија мора изабрати страну, САД су упутиле својеврстан ултиматум властима у Београду.
Једино што тај ултиматум још нису датирали. Односно, изгледа да ће се о томе до када ће Србија имати рок да се изјасни тек одлучивати у Вашингтону. Управо тај период представља то мало маневарског простора који је преостао српској дипломатији да покуша утицатиу на кључне политичке чиниоце у САД.
Тренутак када званични Београд добије коначан рок до када мора да се изјасни, а сада делује да ће тај моменат неминовно доћи, тада ће српска политика неутралности званично бити немогућа. Одговора Србије на тај својеврстан ултиматум одредиће њену даљу судбину. И то не само у годинама, већ деценијама које долазе.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
