Prošlo je godinu dana od istorijskih izbora na kojima je nakon tri decenije vladavine režim crnogorskog predsednika Mila Đukanovića doživeo poraz.
Iako je njegova stranka (DPS) osvojila najveći broj glasova, ovaj put nije imala dovoljno koalicionog kapaciteta da se zadrži na vlasti. Međutim, ne treba zaboraviti da je DPS naslednik komunističke partije u Crnoj Gori i da je suštinski, u kontinuitetu, na vlasti još od 1945. godine, odnosno od kraja Drugog svetskog rata.
Upravo zato najveća postizborna zagonetka bila je, hoće li nove vlasti u Podgorici uspeti da se izbore sa takvim nasleđenim i duboko ukorenjenim političkim strukturama?
Posebno u senci činjenice da Milo Đukanović još uvek služi svoj petogodišnji mandat predsednika Crne Gore i da, samim tim, predstavlja čak i institucionalni centar okupljanja svih onih kojima radikalne promene u državnom sistemu nikako ne odgovaraju.
Nakon završetka izbornog procesa, 30. avgusta prošle godine, bilo je jasno da je još tu noć otpočela besomučna trka, sa jedne strane nove vlasti u Crnoj Gori da demontira duboko kriminalizovan i korumpiran režim DPS-a, a sa druge strane Mila Đukanovića da tu istu vlast parališe, podeli i razbije.
Postavljalo se samo pitanje ko će u toj trci biti brži, odnosno ko će postići svoj cilj.
Nakon odlaska sa vlasti DPS je novoj vladi ostavio prazan budžet, nagomilane dugove, ekonomiju u sunovratu i duboko kriminalizovan i korumpiran politički sistem. Zahvaljujući epidemiji virusa Kovid 19, bilo je jasno da je od novih vlasti nerealno očekivati neke značajnije iskorake u poboljšanju stanja javnih finansija ili podizanju životnog standarda građana.
Samim tim, jedino što je u datim okolnostima vlada Zdravka Krivokapića mogla učiniti, kako bi sačuvala i uvećala podršku naroda, bila je beskompromisna borba protiv korupcije i kriminala. Posle višedecenijske vlasti DPS-a i enormnog bogaćenja njegovih funkcionera narod je na prvom mestu bio željan pravde. Tačnije, da se sve one koji su se ogrešili o zakon vidi iza rešetaka.
Đukanović je i te kako svestan da ukoliko bespoštedna borba protiv korupcije i kriminala započne, jedinstvo njegove političke organizacije biće razbijeno.
Ubrzo bi se pojavili svedoci saradnici, koji bi zarad spasavanje sopstvene kože prekinuli „omertu“, taj začarani krug odbrane ćutanjem. Činjenica je da političko – mafijaške strukture crnogorskog predsednika jedinstvenim čini isključivo uverenje da će se uskoro vratiti na vlast i da će cela ova noćna mora, započeta porazom na lanjskim izborima, konačno biti završena.
Sabotaže koje Đukanovićevi kadrovi vrše unutar sistema države, a usmerene protiv novih vlasti samo su deo lepeze sredstava preduzetih sa ciljem da se razbije savez novih vlastodržaca. Krivokapić se, sa druge strane, pokazao potpuno nedorastao trenutku.
Sporo sprovođenje reformi, potpuna zavisnost od volje stranih ambasada i neodlučnost u preduzimanju odlučujućih koraka kada su u pitanju promene u sudskom i bezbednosno – obaveštajnom aparatu, učinili su njegovu vlast paralisanom.
Gotovo godinu dana nova crnogorska vlada nije imala nikakve značajnije rezultate ni na jednom polju svog delovanja.
Logično, u takvim okolnostima moglo bi se očekivati da će Đukanović opstati i da je samo pitanje momenta kada će trenutna vlada pasti, a njegovi verni saborci se trijumfalno vratiti na čelo države. Međutim, uprkos svim slabostima trenutne vlade, činjenica je da popularnost DPS-a ne raste, naprotiv.
Očigledno da u narodu postoji jasna volja da se DPS pošalje na „smetlište istorije“. Odnosno, teško da neko može biti zadovoljan rezultatima rada Krivokapića, Bečića, i Abazovića, tih nesnađenih novih vlastodržaca u Podgorici.
Međutim, to očigledno nije dovoljan razlog da narod u Crnoj Gori preda vlast u ruke Đukanovićevoj mafijaškoj strukturi, odnosno pruži im još jednu šansu.
Zato smo svedoci toga da trenutna vlada funkcioniše i bez jasne većine u parlamentu.
Iako u vladajućoj koaliciji postoje ozbiljni sukobi, iako Đukanoviću treba samo jedan poslanik iz te iste većine da je sruši, to se ipak ne dešava. Svi su svesni da se situacija nakon novih izbora ne bi značajnije promenila.
Đukanović bi verovatno imao i manje poslanika nego sada, a partije trenutne vlasti bile bi prinuđene da prave gotovo identičnu koaliciju. Upravo ta činjenica održava Krivokapića na mestu premijera i uz sve greške i dalje mu pruža šansu da, kroz borbu protiv korupcije i kriminala, započne proces demontaže Đukanovićevog režima.
Hapšenje Đukanovićevog kuma Dragana Brkovića, njegovih sinova kao i izvršnog direktora kompanije „Vektra“ možda predstavlja najavu neke ozbiljnije akcije države protiv kriminalaca.
Iz svega navedenog i više je nego jasno da vreme ne radi za predsednika Crne Gore.
Sadašnja vlast pravi brojne, blago rečeno, greške, ali ih to nije preskupo koštalo. Zato, ukoliko želi da politički preživi, Đukanović će morati da iz rukava izvuče nekog novog aduta. Nažalost, postoji opravdan strah da će to i učiniti, a ustoličenje mitropolita na Cetinju biće prilika da povuče neki hazarderski potez.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
