Прошло је годину дана од историјских избора на којима је након три деценије владавине режим црногорског председника Мила Ђукановића доживео пораз.
Иако је његова странка (ДПС) освојила највећи број гласова, овај пут није имала довољно коалиционог капацитета да се задржи на власти. Међутим, не треба заборавити да је ДПС наследник комунистичке партије у Црној Гори и да је суштински, у континуитету, на власти још од 1945. године, односно од краја Другог светског рата.
Управо зато највећа постизборна загонетка била је, хоће ли нове власти у Подгорици успети да се изборе са таквим наслеђеним и дубоко укорењеним политичким структурама?
Посебно у сенци чињенице да Мило Ђукановић још увек служи свој петогодишњи мандат председника Црне Горе и да, самим тим, представља чак и институционални центар окупљања свих оних којима радикалне промене у државном систему никако не одговарају.
Након завршетка изборног процеса, 30. августа прошле године, било је јасно да је још ту ноћ отпочела бесомучна трка, са једне стране нове власти у Црној Гори да демонтира дубоко криминализован и корумпиран режим ДПС-а, а са друге стране Мила Ђукановића да ту исту власт паралише, подели и разбије.
Постављало се само питање ко ће у тој трци бити бржи, односно ко ће постићи свој циљ.
Након одласка са власти ДПС је новој влади оставио празан буџет, нагомилане дугове, економију у суноврату и дубоко криминализован и корумпиран политички систем. Захваљујући епидемији вируса Ковид 19, било је јасно да је од нових власти нереално очекивати неке значајније искораке у побољшању стања јавних финансија или подизању животног стандарда грађана.
Самим тим, једино што је у датим околностима влада Здравка Кривокапића могла учинити, како би сачувала и увећала подршку народа, била је бескомпромисна борба против корупције и криминала. После вишедеценијске власти ДПС-а и енормног богаћења његових функционера народ је на првом месту био жељан правде. Тачније, да се све оне који су се огрешили о закон види иза решетака.
Ђукановић је и те како свестан да уколико беспоштедна борба против корупције и криминала започне, јединство његове политичке организације биће разбијено.
Убрзо би се појавили сведоци сарадници, који би зарад спасавање сопствене коже прекинули „омерту“, тај зачарани круг одбране ћутањем. Чињеница је да политичко – мафијашке структуре црногорског председника јединственим чини искључиво уверење да ће се ускоро вратити на власт и да ће цела ова ноћна мора, започета поразом на лањским изборима, коначно бити завршена.
Саботаже које Ђукановићеви кадрови врше унутар система државе, а усмерене против нових власти само су део лепезе средстава предузетих са циљем да се разбије савез нових властодржаца. Кривокапић се, са друге стране, показао потпуно недорастао тренутку.
Споро спровођење реформи, потпуна зависност од воље страних амбасада и неодлучност у предузимању одлучујућих корака када су у питању промене у судском и безбедносно – обавештајном апарату, учинили су његову власт паралисаном.
Готово годину дана нова црногорска влада није имала никакве значајније резултате ни на једном пољу свог деловања.
Логично, у таквим околностима могло би се очекивати да ће Ђукановић опстати и да је само питање момента када ће тренутна влада пасти, а његови верни саборци се тријумфално вратити на чело државе. Међутим, упркос свим слабостима тренутне владе, чињеница је да популарност ДПС-а не расте, напротив.
Очигледно да у народу постоји јасна воља да се ДПС пошаље на „сметлиште историје“. Односно, тешко да неко може бити задовољан резултатима рада Кривокапића, Бечића, и Абазовића, тих неснађених нових властодржаца у Подгорици.
Међутим, то очигледно није довољан разлог да народ у Црној Гори преда власт у руке Ђукановићевој мафијашкој структури, односно пружи им још једну шансу.
Зато смо сведоци тога да тренутна влада функционише и без јасне већине у парламенту.
Иако у владајућој коалицији постоје озбиљни сукоби, иако Ђукановићу треба само један посланик из те исте већине да је сруши, то се ипак не дешава. Сви су свесни да се ситуација након нових избора не би значајније променила.
Ђукановић би вероватно имао и мање посланика него сада, а партије тренутне власти биле би принуђене да праве готово идентичну коалицију. Управо та чињеница одржава Кривокапића на месту премијера и уз све грешке и даље му пружа шансу да, кроз борбу против корупције и криминала, започне процес демонтаже Ђукановићевог режима.
Хапшење Ђукановићевог кума Драгана Брковића, његових синова као и извршног директора компаније „Вектра“ можда представља најаву неке озбиљније акције државе против криминалаца.
Из свега наведеног и више је него јасно да време не ради за председника Црне Горе.
Садашња власт прави бројне, благо речено, грешке, али их то није прескупо коштало. Зато, уколико жели да политички преживи, Ђукановић ће морати да из рукава извуче неког новог адута. Нажалост, постоји оправдан страх да ће то и учинити, а устоличење митрополита на Цетињу биће прилика да повуче неки хазардерски потез.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
