Informacija iz albanskih medija o tome da francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc imaju plan za razrešenje „kosmetskog čvora“, privukla je posebnu pažnju srpske, albanske ali i regionalne javnosti. Nije tajna da se dva evropska lidera interesuju za ovo goruće pitanje na Balkanu, kao ni to da su svoju pažnju posebno usmerili na Beograd i Prištinu tek nakon otpočinjanja ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Odluka Kremlja da prizna nezavisnost Donbasa i Luganska, koristeći iste principe koje je Zapad primenio kada je podržao nelegalno proglašenje kosmetske nezavisnosti, predstavlja snažan šamar za politički Zapad.
Na taj način, Vladimir Putin je podsetio lidere u Evropi i SAD-u da su prekršili međunarodno pravo i stvorili kosovski presedan koji im se sada obija o glavu.
Upravo zato, sada smo svedoci snažne inicijative zvaničnog Pariza i Berlina sa ciljem da se kosovski problem razreši i da se to pitanje postavi u okvir međunarodnog prava. Cilj je jasan, izbiti Putinu ključni argument koji koristi u međunarodnoj političkoj areni.
Doduše, to još uvek ne znači da je pomenuti plan za Kosmet autentičan i da je potekao iz neposrednog okruženja Makrona i Šolca.
Pogotovo kada uzmemo u obzir da niko nije preuzeo odgovornost za njegovo kreiranje. Međutim, isto tako ne možemo isključiti da se ne radi o „probnom balonu“. Odnosno, nekom novom „non pejpereru“ na Balkanu preko koga određeni centri moći žele da ispitaju reakcije i stavove albanske i srpske javnosti.
Kada analiziramo taj navodni nemačko-francuski plan možemo lako zaključiti da on ne odstupa od dosadašnje utvrđene politika Zapada prema kosovskom pitanju.
Tačnije, i dalje je suština ostala ista i svodi se na to da je za Zapad Kosovo i Metohija nezavisno i da Srbija mora da prihvati tu činjenicu, ali ne odmah.
Tačnije, prema ovom planu predviđeno je da se pitanje statusa, odnosno srpskog priznanja „realnosti“, odloži na deset godina. Ali i da se Srbija već naredne godine obaveže da neće sprečavati ulazak lažne države u međunarodne institucije, pa ni u UN. Time bi takozvana normalizacija odnosa Beograda i Prištine otpočela.
Za to vreme rešavala bi se ona goruća životna pitanja kao što su ekonomska saradnja, sloboda kretanja, sudbina nestalih, zaštita ličnih i imovinskih prava itd. Suštinski, taj segment čak nije ni loš po Srbiju.
Naša strana je uvek i insistirala da se prvo na stolu nađu teme oko kojih je moguće postići dogovor sa Albancima, a to su skoro sva pitanja osim onih koja se tiču konačnog statusa.
Uzimajući u obzir sve pomenute činjenice, možemo zaključiti da ovaj navodni Makron-Šolc plan počiva na principu „dve Nemačke„ sa oročenim trajanjem od deset godina i izvesnim ishodom nakon isteka tog roka.
Međutim, pošto je statusno pitanje suštinski nerešivo, upravo tu leži i najveća slabost ovog dokumenta.
U načelu on je ne prihvatljiv za Srbiju jer negira njen suverenitet nad Kosmetom.
Međutim, to ne znači da ovaj dokument nema ništa pozitivno u sebi. Naprotiv!
Autoru ili autorima tog plana je jasno da za Kosmet ne postoji brzo rešenje i da se prvo moraju pozabaviti životnim pitanjima, a tek onda statusom. Ukoliko bi Zapad samo te dve činjenice prihvatio kao realnost, bio bi ostvaren veliki napredak u rešavanju većine problema koji direktno pogađaju obične ljude u južnoj srpskoj pokrajini.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
