Prethodnih nedelja bili smo svedoci pojačane diplomatske aktivnosti evropskih zvaničnika sa ciljem da se kosovski Gordijev čvor konačno razreši.
Ključnu ulogu na tom planu odigrale su Nemačka i Francuska, tako da ne čudi to što je taj njihov famozni plan za Kosmet dobio naziv „Šolc-Makronov plan“. Međutim, nameće se pitanje, zašto su se Pariz i Berlin baš sada odlučili da toliko pažnje posvete južnoj srpskoj pokrajini?
Svakako da je jedan od razlog to što Putin svako malo kosovski presedan natrlja na nos zapadnim zvaničnicima i skrene im pažnju na to da su ovu igru rušenja suvereniteta i integriteta međunarodno priznatih država oni sami započeli. Evropski lideri su svesni toga da im se politika prema Kosmetu sada vraća kao bumerang i da Zapad nema moralnu superiornost u međunarodnoj geopolitičkoj areni u odnosu na Rusiju.
Dakle, primarni cilj rešenja kosmetskog pitanja pronalazimo u težnji evropskih država da se kosovski presedan eliminiše, čime bi politika Zapada usmerena na jačanje antiruske koalicije dobila novi zamah.
Pošto Evropljani podnose najveći teret podrške Ukrajini, uključivanje novih država u taj zapadni antiruski savez sada im je prekopotrebno.
Sem tog momenta obezbeđivanja „moralne superiornosti“, a zarad mobilizacije što više zemalja protiv Moskve, postoji još jedan važan razlog za žurbu u rešavanju kosovskog problema.
Naime, nakon izbijanja rat u Ukrajini pitanje teritorijalnog integriteta podignuto je na poseban pijedestal u globalnoj geopolitičkoj areni. Poslednjih godine Zapad nije imao previše uspeha u obezbeđivanju međunarodne podrške nelegalnoj kosovskoj nezavisnosti. Sada kada ceo svet vidi šta se dešava sa Ukrajinom, nesumnjivo da će podrška separatistima, pa i onima u Prištini, samo padati. Drugačije rečeno, vreme više ne radi za Zapad i njihove albanske štićenike, tako da je užurbanost i fokusiranost EU na kosmetsko pitanje i više nego razumljiva.
I na kraju, ali ne i najmanje važno, treba naglasiti da Evropljani preko rešavanja kosmetskog pitanja pokušavaju očuvati bar privid postojanja minimuma političkog autoriteta EU.
Naime, posle propasti sporazuma iz Minska, postalo je potpuno jasno da Evropljani nemaju snage da rešavaju politička pitanja čak ni u svom dvorištu. Suštinski, Rusi su Evropljane, sa punim pravom, smatrali odgovornim za propast višegodišnjeg mirovnog procesa, odnosno za neuspeh u inplementaciji Minskih sporazuma. Praktično od tada zvanična Moskva o svim važnim pitanjima u Evropi više ne pregovara sa Briselom, niti sa Parizom ili Berlinom, već isključivo sa Vašingtonom, stvarnim gospodarom situacije na Starom kontinentu.
Samim tim, možemo zaključiti da postoji volja, kao i snažni razlozi da Evropljani budu protagonisti rešavanja kosmetskog pitanja. Međutim, kao i u slučaju rusko-ukrajinskih pregovora ispostavljala se da to nije dovoljno. Želja i volja su jedno, ali mogućnosti nešto sasvim drugo. EU jednostavno rečeno nema dovoljno snažne instrumente pritiska kojim bi odlučno uticala na Beograd i Prištinu, a samim tim ni snagu da taj pregovarački proces iznese do kraja.
Sve izvesnije deluje da će SAD pustiti Evropljane da na primeru Kosmeta ponovo demonstriraju svu nemoć u rešavanju gorućih političkih problema, a onda će stvar uzeti u svoje ruke.
Vašington će, na taj način i Berlinu i Parizu jasno pokazati gde im je mesto. Uvek iza SAD-a, najmoćnije sile političkog Zapada. Biće to samo još jedan ekser zakucan u kovčeg iluzija o evropskoj moći i suverenosti.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
