Претходних недеља били смо сведоци појачане дипломатске активности европских званичника са циљем да се косовски Гордијев чвор коначно разреши.
Кључну улогу на том плану одиграле су Немачка и Француска, тако да не чуди то што је тај њихов фамозни план за Космет добио назив „Шолц-Макронов план“. Међутим, намеће се питање, зашто су се Париз и Берлин баш сада одлучили да толико пажње посвете јужној српској покрајини?
Свакако да је један од разлог то што Путин свако мало косовски преседан натрља на нос западним званичницима и скрене им пажњу на то да су ову игру рушења суверенитета и интегритета међународно признатих држава они сами започели. Европски лидери су свесни тога да им се политика према Космету сада враћа као бумеранг и да Запад нема моралну супериорност у међународној геополитичкој арени у односу на Русију.
Дакле, примарни циљ решења косметског питања проналазимо у тежњи европских држава да се косовски преседан елиминише, чиме би политика Запада усмерена на јачање антируске коалиције добила нови замах.
Пошто Европљани подносе највећи терет подршке Украјини, укључивање нових држава у тај западни антируски савез сада им је прекопотребно.
Сем тог момента обезбеђивања „моралне супериорности“, а зарад мобилизације што више земаља против Москве, постоји још један важан разлог за журбу у решавању косовског проблема.
Наиме, након избијања рат у Украјини питање територијалног интегритета подигнуто је на посебан пиједестал у глобалној геополитичкој арени. Последњих године Запад није имао превише успеха у обезбеђивању међународне подршке нелегалној косовској независности. Сада када цео свет види шта се дешава са Украјином, несумњиво да ће подршка сепаратистима, па и онима у Приштини, само падати. Другачије речено, време више не ради за Запад и њихове албанске штићенике, тако да је ужурбаност и фокусираност ЕУ на косметско питање и више него разумљива.
И на крају, али не и најмање важно, треба нагласити да Европљани преко решавања косметског питања покушавају очувати бар привид постојања минимума политичког ауторитета ЕУ.
Наиме, после пропасти споразума из Минска, постало је потпуно јасно да Европљани немају снаге да решавају политичка питања чак ни у свом дворишту. Суштински, Руси су Европљане, са пуним правом, сматрали одговорним за пропаст вишегодишњег мировног процеса, односно за неуспех у инплементацији Минских споразума. Практично од тада званична Москва о свим важним питањима у Европи више не преговара са Бриселом, нити са Паризом или Берлином, већ искључиво са Вашингтоном, стварним господаром ситуације на Старом континенту.
Самим тим, можемо закључити да постоји воља, као и снажни разлози да Европљани буду протагонисти решавања косметског питања. Међутим, као и у случају руско-украјинских преговора испостављала се да то није довољно. Жеља и воља су једно, али могућности нешто сасвим друго. ЕУ једноставно речено нема довољно снажне инструменте притиска којим би одлучно утицала на Београд и Приштину, а самим тим ни снагу да тај преговарачки процес изнесе до краја.
Све извесније делује да ће САД пустити Европљане да на примеру Космета поново демонстрирају сву немоћ у решавању горућих политичких проблема, а онда ће ствар узети у своје руке.
Вашингтон ће, на тај начин и Берлину и Паризу јасно показати где им је место. Увек иза САД-а, најмоћније силе политичког Запада. Биће то само још један ексер закуцан у ковчег илузија о европској моћи и суверености.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
