Zebnja javnosti u Srbiji, zbog eventualnih nereda prilikom ustoličenja mitropolita Joanikija, bila je i više nego opravdana. Svi dobri poznavaoci političke situacije u Crnoj Gori predviđali su da će Milo Đukanović „baciti sve karte na sto“. Odnosno, da će povući neki radikalan potez, ne bi li zaustavio pad popularnosti svoje partije, stopirao hapšenja u kriminalu ogrezlih najbližih saradnika i sprečio demontažu svog višedecenijskog režima.
Odlukom da ode na Cetinje, Đukanović je želeo da ojača ekstremističke snage koje su pokušale sprečiti ustoličenje mitropolita Joanikija. Tačnije, hteo je da ih svojim prisustvom ohrabri i pomogne im u okupljanju što većeg broja istomišljenika.
Međutim, uprkos njegovom dolasku na Cetinje i činjenici da su ga sledile skoro sve viđenije perjanice njegovog režima, broj protivnika ustoličenju nije dosegao granice kritične mase. Uostalom, da nije bilo opstrukcije, od Milu lojalnih kadrova u policiji, izvesno je da bi se snage reda relativno lako obračunala sa demonstrantima.
Putevi ka Cetinju, samim tim, ostali bi prohodni i ne bi bilo potrebe da patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije helikopterom dolaze u manastir.
U svakom slučaju, plan crnogorskog predsednika bio je jasan. Izazvati sukobe na Cetinju, odnosno „proliti krv“ koja bi stvorila večni jaz između Srba i Crnogoraca.
Poučen ukrajinskim scenariom, kada je nakon čuvenog Majdana, izazvan bratoubilački rat i stvoren trajni razdor između Rusa i Ukrajinaca, Đukanović je sanjao isti scenario u Crnoj Gori. Jedino tako on je mogao nepovratno podeliti crnogorsko društvo na srpski i crnogorski pol, da bi se potom nametnuo kao neprikosnoveni lider etničkih Crnogoraca i ključni faktor u zemlji.
Ukoliko za takav plan ne bi dobio podršku u samom narodu, što se na sreću i dogodilo, Đukanović je računao da će bar sprečiti ustoličenje mitropolita na Cetinju. Time bi ostvario značajnu političku pobedu pokazujući biračkom telu i najbližim saradnicima da je i dalje neizbežan politički činilac u državi.
Međutim, ništa od planiranog Milo Đukanović nije uspeo da realizuje. Najcrnji scenario, čiji epilog bi podrazumevao žrtve, na sreću je izbegnut. Očigledno je razum preovladao pa čak ni oni koji snažno podržavaju Đukanovića nisu bili spremni da, zarad njegovih interesa, rizikuju sopstvene živote. Takođe, dolaskom patrijarha i mitropolita helikopterom u Cetinjski manastir „komitske blokade“ su razbijene, a ustoličenje je sprovedeno.
Nakon dramatičnih događaja u Crnoj Gori, možemo zaključiti da je predsednik Crne Gore doživeo katastrofalan politički poraz od koga ne može lako da se oporavi.
Demonstrirajući sopstvenu nemoć na Cetinju duboko je uzdrmao moral kod svojih sledbenika. Pokazalo se da, uprkos svim slabostima vladajuće većine u Crnoj Gori, on nema dovoljno snage da je zaustavi. Njegovi saradnici su time dobili jasnu poruku – predsednik Crne Gore Vas ne može zaštititi.
Samim tim, Đukanović im sve više postaje balast, a sve manje „anđeo čuvar“. Čak su i strane ambasade odbile da mu pruže podršku, čime su jasno potvrdile da je on za njih, zapravo, čovek prošlosti.
Zaključno, uz sve pomenute činjenice, moramo naglasiti i ono najvažnije.
Đukanović je podrškom divljačkom ponašanju demonstranata na Cetinju izgubio naklonost najvećeg dela onih koji su ga sve ove godine održavali na vlasti. Takozvanih Srbo – crnogoraca ili vernika SPC koji se u etničkom smislu izjašnjavaju kao Crnogorci.
Svakako, da je taj deo naroda u Crnoj Gori nacionalno kolebljiv, ali u verskom pogledu oni su u najvećem broju beskompromisni sledbenici Mitropolije crnogorsko – primorske SPC. Sprečavanje patrijarha Porfirija i mitroplita Joanikija da dođu na Cetinje, za njih je skaradan čin, vredan svakog zgražavanja.
Bez tog dela biračkog tela, pad Đukanovićeve popularnosti je neminovan. Na taj način, on se ograničava na okupljanje samo onog najekstremnijeg dela crnogorskog društva. Odnosno, bazira se na etničke Crnogorce, vernike nepriznate CPC.
Međutim, brojnost tog biračkog tela teško da može dobaciti puno dalje od 10%, što je očigledno nedovoljno da mu obezbedi mesto ključnog političkog činioca u zemlji. Upravo zato, sve ovo deluje kao tužan kraj komite u pokušaju. Odnosno, slobodno možemo da kažemo da je Milo Đukanović spremajući „cetinjski Majdan“doživeo „nacistički slom u Staljingradu“.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
