Зебња јавности у Србији, због евентуалних нереда приликом устоличења митрополита Јоаникија, била је и више него оправдана. Сви добри познаваоци политичке ситуације у Црној Гори предвиђали су да ће Мило Ђукановић „бацити све карте на сто“. Односно, да ће повући неки радикалан потез, не би ли зауставио пад популарности своје партије, стопирао хапшењa у криминалу огрезлих најближих сарадника и спречио демонтажу свог вишедеценијског режима.
Одлуком да оде на Цетиње, Ђукановић је желео да ојача екстремистичке снаге које су покушале спречити устоличење митрополита Јоаникија. Тачније, хтео је да их својим присуством охрабри и помогне им у окупљању што већег броја истомишљеника.
Међутим, упркос његовом доласку на Цетиње и чињеници да су га следиле скоро све виђеније перјанице његовог режима, број противника устоличењу није досегао границе критичне масе. Уосталом, да није било опструкције, од Милу лојалних кадрова у полицији, извесно је да би се снаге реда релативно лако обрачунала са демонстрантима.
Путеви ка Цетињу, самим тим, остали би проходни и не би било потребе да патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије хеликоптером долазе у манастир.
У сваком случају, план црногорског председника био је јасан. Изазвати сукобе на Цетињу, односно „пролити крв“ која би створила вечни јаз између Срба и Црногораца.
Поучен украјинским сценариом, када је након чувеног Мајдана, изазван братоубилачки рат и створен трајни раздор између Руса и Украјинаца, Ђукановић је сањао исти сценарио у Црној Гори. Једино тако он је могао неповратно поделити црногорско друштво на српски и црногорски пол, да би се потом наметнуо као неприкосновени лидер етничких Црногораца и кључни фактор у земљи.
Уколико за такав план не би добио подршку у самом народу, што се на срећу и догодило, Ђукановић је рачунао да ће бар спречити устоличење митрополита на Цетињу. Тиме би остварио значајну политичку победу показујући бирачком телу и најближим сарадницима да је и даље неизбежан политички чинилац у држави.
Међутим, ништа од планираног Мило Ђукановић није успео да реализује. Најцрњи сценарио, чији епилог би подразумевао жртве, на срећу је избегнут. Очигледно је разум преовладао па чак ни они који снажно подржавају Ђукановића нису били спремни да, зарад његових интереса, ризикују сопствене животе. Такође, доласком патријарха и митрополита хеликоптером у Цетињски манастир „комитске блокаде“ су разбијене, а устоличење је спроведено.
Након драматичних догађаја у Црној Гори, можемо закључити да је председник Црне Горе доживео катастрофалан политички пораз од кога не може лако да се опорави.
Демонстрирајући сопствену немоћ на Цетињу дубоко је уздрмао морал код својих следбеника. Показало се да, упркос свим слабостима владајуће већине у Црној Гори, он нема довољно снаге да је заустави. Његови сарадници су тиме добили јасну поруку – председник Црне Горе Вас не може заштитити.
Самим тим, Ђукановић им све више постаје баласт, а све мање „анђео чувар“. Чак су и стране амбасаде одбиле да му пруже подршку, чиме су јасно потврдиле да је он за њих, заправо, човек прошлости.
Закључно, уз све поменуте чињенице, морамо нагласити и оно најважније.
Ђукановић је подршком дивљачком понашању демонстраната на Цетињу изгубио наклоност највећег дела оних који су га све ове године одржавали на власти. Такозваних Србо – црногораца или верника СПЦ који се у етничком смислу изјашњавају као Црногорци.
Свакако, да је тај део народа у Црној Гори национално колебљив, али у верском погледу они су у највећем броју бескомпромисни следбеници Митрополије црногорско – приморске СПЦ. Спречавање патријарха Порфирија и митроплита Јоаникија да дођу на Цетиње, за њих је скарадан чин, вредан сваког згражавања.
Без тог дела бирачког тела, пад Ђукановићеве популарности је неминован. На тај начин, он се ограничава на окупљање само оног најекстремнијег дела црногорског друштва. Односно, базира се на етничке Црногорце, вернике непризнате ЦПЦ.
Међутим, бројност тог бирачког тела тешко да може добацити пуно даље од 10%, што је очигледно недовољно да му обезбеди место кључног политичког чиниоца у земљи. Управо зато, све ово делује као тужан крај комите у покушају. Односно, слободно можемо да кажемо да је Мило Ђукановић спремајући „цетињски Мајдан“ доживео „нацистички слом у Стаљинграду“.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
