Kada je na poslednjim američkim predsedničkim izborima pobedio Džozef Bajden čuli su se brojni glasovi optimizma, politički angažovanih pojedinaca, u ovom našem poslovično nestabilnom regionu. Mahom tu mislim na istaknute predstavnike albanske i bošnjačke društvene elite, koji nisu krili zadovoljstvo ishodom trke za ulazak u Belu kuću.
Naravno, nije tajna da je novi američki predsednik stari znalac balkanskih međuetničkih konflikata. Šta više, Bajden je svoju političku karijeru gradio i na Jugoistoku Evrope, nesebično podržavajući bošnjačke i albanske političke interese, a na uštrb srpskih.
Optimizam u Sarajevu i Prištini, samim tim, nije neopravdan. Naprotiv. Bilo je sasvim za očekivati da će čovek, koji je devedesetih godina prošlog veka učestvovao u kreiranju političkih dešavanja na Balkanu, nastaviti tamo gde je stao. Odnosno, kao što to mnogi u regionu priželjkuju, da će konačno završiti posao započet pre više od tri decenije.
Veselje sarajevskih i prištinskih političkih krugova, svakako je pomutila činjenica da se stvari ne odvijaju očekivanom brzinom. Naime, Bajden je još početkom ove godine preuzeo konce vlasti u svoje ruke, a željno očekivan dolazak „američke konjice“, sa zadatkom da kroji novu balkansku realnost, je izostao.
Nestrpljenje onih koji očekuju da im Bajden donese konačnu pobedu, samim tim je raslo. Međutim, strah od toga da će Amerikanci, zauzeti svojim unutrašnjim ekonomskim i zdravstvenim izazovima, zaboraviti Balkan, ispostavio se kao neopravdan.
Pogledamo li imena novih starih diplomata, čiji zadatak će biti da u narednom periodu operativno sprovoditi politiku SAD u regionu, situacija nam postaje jasna.
Kristofer Hil, Gabrijel Eskobar, Džefri Hovinier, Majkl Marfi i Džejms O Brajen vodiće glavnu reč.
Zajedničko za pomenutu petorku je to da su već bili duboko involvirani u dešavanja na ovom prostoru. Hil i Hovenier su prisustvovali pregovorima u Rambujeu, O Brajen je učestvovao u pisanju Dejtonskog sporazuma, a ostali su imali značajne uloge pri ambasadama regionalnih prestonica.
Dosadašnje karijere pomenutih diplomata jasno nam govore da se tu radi o ljudima koji odlično poznaju prilike na Balkanu, uostalom učestvovali su u njihovom kreiranju. Međutim, njihove biografije otkrivaju još nešto.
Naime, ovde se radi o ljudima koji sasvim sigurno dolaze sa bremenom predrasuda. Za njih na ovom prostoru postoje dobri i loši momci, a Srbima je namenjena uloga ovih drugih. Očekivati neku značajniju promenu na tom planu, bilo bi naivno. Uostalom oni sami su učestvovali u kreiranju negativne slike o Srbima devedesetih godina, plus što su snažno povezani sa albanskim i bošnjačkim lobijima u Vašingtonu.
Značajna promena njihove politike iziskivala bi svojevrsno ograđivanje od uloge koju su odigrali u procesu raspada Jugoslavije, a oni to svakako ne žele.
Upravo zbog toga smo svedoci podizanja političkih tenzija u regionu, a naročito tamo gde će se „lomiti koplja“, na Kosmetu i u Bosni i Hercegovini. Albanci i Bošnjaci smatraju da je konačno došao momenat za akciju.
Zato, situaciju u regionu zaoštravaju do krajnjih granica. Time, zauzimaju što „tvrđe“ pozicije, uvereni da je kucnuo čas za „novu balkansku podelu karata“. Sa druge strane toga je svestan i Milorad Dodik. Iako mnogi smatraju da on svojim krajnje rigidnim stavom prema zajedničkim institucijama, a pogotovo zapadnom faktoru u BiH, pokušava da podigne sopstvenu popularnost, moramo naglasiti da je to samo delimično tačno.
Svakako da srpski član predsedništva BiH misli na sopstveni rejting, ali u ovom momentu to mu je sekundarno pitanje. Primarni zadatak je pozicioniranje Srba u BiH, gde on zauzimajući beskompromisne stavove pokušava da širi svoj manevarski prostor.
Sve to nam govori da će SAD u narednoj godini pokušati da reši pitanje BiH i Kosmeta. Bajdenu je posle „avganistanskog debakla“ potrebna neka pobeda na međunarodnom planu. Osim toga, ukoliko bi u tom naumu i uspeli Amerikanci bi ostvarili značajnu geopolitičku pobedu. Nikad ne treba zanemariti da je ruski uticaj u regionu direktno povezan sa činjenicom da ta sila podržava srpske interese po pitanju Kosmeta i Republike Srpske.
Međutim, ukoliko bi se, za ova dva pitanja, našlo neko kompromisno rešenje, ruski manevarski prostor bi bio značajno sužen i sveden uglavnom na energetski aspekt.
Bajdenu je Tramp, preko Vašingtonskog sporazuma, utabao put koji vodi do uspeha. Ključna reč je kompromis, bez koga nema uspešnog završetka budućih pregovora. Ali, sadašnji američki predsednik ima jedan nedostatak, a to je Ričard Grenel.
Trampov ključni čovek za Balkan nije gradio svoju karijeru na raspadu Jugoslavije, a samim tim, nije na nosio taj opterećujući balast prošlosti. Traženje kompromisa, bez apsolutnog zanemarivanja srpskih interesa, utoliko mu nije predstavljalo problem.
Pitanje je koliko su Bajdenovi ljudi spremni i sposobni za takav iskorak. Pre bi se od njih moglo očekivati da upotrebe lepezu već korišćenih sredstava, nama dobro poznatih kroz sintagmu „buldožder diplomatija“.
Na taj način, rezultat svakako neće postići, ali bi ponovo mogli ostaviti region u haosu. U svakom slučaju, vreme će pokazati. Nama preostaje da jačamo unutrašnje jedinstvo i pripremamo za ono što sledi, uz devizu “nadaj se najboljem, a pripremaj na najgore“.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde
Preuzmite android aplikaciju.
