Када је на последњим америчким председничким изборима победио Џозеф Бајден чули су се бројни гласови оптимизма, политички ангажованих појединаца, у овом нашем пословично нестабилном региону. Махом ту мислим на истакнуте представнике албанске и бошњачке друштвене елите, који нису крили задовољство исходом трке за улазак у Белу кућу.
Наравно, није тајна да је нови амерички председник стари зналац балканских међуетничких конфликата. Шта више, Бајден је своју политичку каријеру градио и на Југоистоку Европе, несебично подржавајући бошњачке и албанске политичке интересе, а на уштрб српских.
Оптимизам у Сарајеву и Приштини, самим тим, није неоправдан. Напротив. Било је сасвим за очекивати да ће човек, који је деведесетих година прошлог века учествовао у креирању политичких дешавања на Балкану, наставити тамо где је стао. Односно, као што то многи у региону прижељкују, да ће коначно завршити посао започет пре више од три деценије.
Весеље сарајевских и приштинских политичких кругова, свакако је помутила чињеница да се ствари не одвијају очекиваном брзином. Наиме, Бајден је још почетком ове године преузео конце власти у своје руке, а жељно очекиван долазак „америчке коњице“, са задатком да кроји нову балканску реалност, је изостао.
Нестрпљење оних који очекују да им Бајден донесе коначну победу, самим тим је расло. Међутим, страх од тога да ће Американци, заузети својим унутрашњим економским и здравственим изазовима, заборавити Балкан, испоставио се као неоправдан.
Погледамо ли имена нових старих дипломата, чији задатак ће бити да у наредном периоду оперативно спроводити политику САД у региону, ситуација нам постаје јасна.
Кристофер Хил, Габријел Ескобар, Џефри Ховиниер, Мајкл Марфи и Џејмс О Брајен водиће главну реч.
Заједничко за поменуту петорку је то да су већ били дубоко инволвирани у дешавања на овом простору. Хил и Ховениер су присуствовали преговорима у Рамбујеу, О Брајен је учествовао у писању Дејтонског споразума, а остали су имали значајне улоге при амбасадама регионалних престоница.
Досадашње каријере поменутих дипломата јасно нам говоре да се ту ради о људима који одлично познају прилике на Балкану, уосталом учествовали су у њиховом креирању. Међутим, њихове биографије откривају још нешто.
Наиме, овде се ради о људима који сасвим сигурно долазе са бременом предрасуда. За њих на овом простору постоје добри и лоши момци, а Србима је намењена улога ових других. Очекивати неку значајнију промену на том плану, било би наивно. Уосталом они сами су учествовали у креирању негативне слике о Србима деведесетих година, плус што су снажно повезани са албанским и бошњачким лобијима у Вашингтону.
Значајна промена њихове политике изискивала би својеврсно ограђивање од улоге коју су одиграли у процесу распада Југославије, а они то свакако не желе.
Управо због тога смо сведоци подизања политичких тензија у региону, а нарочито тамо где ће се „ломити копља“, на Космету и у Босни и Херцеговини. Албанци и Бошњаци сматрају да је коначно дошао моменат за акцију.
Зато, ситуацију у региону заоштравају до крајњих граница. Тиме, заузимају што „тврђе“ позиције, уверени да је куцнуо час за „нову балканску поделу карата“. Са друге стране тога је свестан и Милорад Додик. Иако многи сматрају да он својим крајње ригидним ставом према заједничким институцијама, а поготово западном фактору у БиХ, покушава да подигне сопствену популарност, морамо нагласити да је то само делимично тачно.
Свакако да српски члан председништва БиХ мисли на сопствени рејтинг, али у овом моменту то му је секундарно питање. Примарни задатак је позиционирање Срба у БиХ, где он заузимајући бескомпромисне ставове покушава да шири свој маневарски простор.
Све то нам говори да ће САД у наредној години покушати да реши питање БиХ и Космета. Бајдену је после „авганистанског дебакла“ потребна нека победа на међународном плану. Осим тога, уколико би у том науму и успели Американци би остварили значајну геополитичку победу. Никад не треба занемарити да је руски утицај у региону директно повезан са чињеницом да та сила подржава српске интересе по питању Космета и Републике Српске.
Међутим, уколико би се, за ова два питања, нашло неко компромисно решење, руски маневарски простор би био значајно сужен и сведен углавном на енергетски аспект.
Бајдену је Трамп, преко Вашингтонског споразума, утабао пут који води до успеха. Кључна реч је компромис, без кога нема успешног завршетка будућих преговора. Али, садашњи амерички председник има један недостатак, а то је Ричард Гренел.
Трампов кључни човек за Балкан није градио своју каријеру на распаду Југославије, а самим тим, није на носио тај оптерећујући баласт прошлости. Тражење компромиса, без апсолутног занемаривања српских интереса, утолико му није представљало проблем.
Питање је колико су Бајденови људи спремни и способни за такав искорак. Пре би се од њих могло очекивати да употребе лепезу већ коришћених средстава, нама добро познатих кроз синтагму „булдождер дипломатија“.
На тај начин, резултат свакако неће постићи, али би поново могли оставити регион у хаосу. У сваком случају, време ће показати. Нама преостаје да јачамо унутрашње јединство и припремамо за оно што следи, уз девизу “надај се најбољем, а припремај на најгоре“.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
