Migracije u zapadne zemlje, pa i dalje, preko okeana, od samog početka 20. veka, bio je El dorado za mnoge Srbe. Ipak, da život preko bare nije med i mleko, najbolji dokaz su priče onih koji su spoznali i tamnu stranu medalje, poput Tihomira Momirovića, koji je nakon što mu se jedan deo porodice preselio u Čikago, odlučio da služi u američkoj vojsci.
Međutim, ubrzo nakon što je stigao na ratište, uvideo je da je to bila velika greška, pa je krajem 1967. godine, spletom okolnosti, stigao u Jugoslaviju.
Rođen na Karaburmi, Tihomir je zajedno s ocem, bratom i sestrom otišao za Ameriku, u grad Čikago, kada je imao samo 12 godina. O svom životu tamo, ali i kako je stigao do Vijetnama, on je pričao gostujući u emisiji kod novinara Radio televizije Beograd Svetolika Mitića, koja je emitovana 24.februara 1968. godine, po njegovom povratku u Jugoslaviju. Tom prilikom, on je bio u uniformi kaplara američke vojske, a sa sobom je poneo i slike iz Vijetnama.
Tokom razgovora s Mitićem, ali i tadašnjim novinarom lista Večernje novosti, koji je sa njime uradio intervju koji je izašao iz nekoliko delova, Momirović je pričao o tome kako je izgledala obuka za Vijetnam, o samim borbama, ali i o onim tamnim stranama samog rata. Kako je rekao tada, nakon što je uspeo da dobije odsustvo i obiđe bolesnu majku u Beogradu, nije želeo da se vrati u VIjetnam, ali ni u samu Ameriku.
“Imao sam 18 godina, kada sam otišao u vojsku 30. jula, 1966. godine. Došao sam vojnu azu Fort Noks u Kentakiju, gde sam proveo nedelju dana, da bi posle otišao u drugu bazu na obuku, a kada sam završio obuku, otišao sam u Fort polk u Luizijani. Nakon toga sledio je odlazak u bazu u Teksasu, odakle sam otišao za Vijetnam. U tom kampu su nam i rekli da idemo u Vijetnam. Imali smo u Americi džangl trening, bila je to replika Vijetnamske džungle. Tu se noću trenira, vežbali smo kako se napada, kako da se smaknu zamke, kako da se postave, kako treba da se puca, a kada ne…”, započeo je on svoju vojnu priču.
Kako je rekao, trening kamp je imao repliku autentičnih vijetnamski sela, gde su imali pokazne vežbe. Naime, vežbali su taktiku kako da pretresaju sela, kako da upadaju u njih ako su protivnička, a kako ulaze u selo ako su ona mirodopska. Pored toga, kako je Tihomir rekao, vežbali su i kako da pronađu zamke, ali i kako se pretresaju zemunice u kojima su skrivene neprijateljske snage. Ono što je posebno naveo, jeste činjenica da su tokom vežbanja koristili i gas koji se bacao iz hilikoptera, a služio je da se njime isteraju ljudi iz kuća, koji bi potom bili neutralisani. Prema njegovim rečima, taj gas u realnim bitkama, bio je otrovniji od onoga koji su koristili na treningu, te je za samo 15 minuta mogao da usmrti čoveka.
Poziv da ide u Vijetnam, dobio je u maju. Kako je rekao, nakon toga je dobio odsustvo od mesec dana, da bi se put Vijetnama uputio u junu 1967. godine , preko Kalifornije i Havaja. Tu su dobili novac koji se samo koristio u Vijetnamu. Početna plata mu je bila 280 dolara, a kako je rekao, ona je zavisila od čina.
Kamp u kome su boravili tokom rata u VIjetnamu, bio je opasan bodljikavom žicom, a samo utvrđene je imalo bunkere i teško naoružanje, potrebnu za odbranu. Takođe, u njima su se nalazile majstorske radionice za sva prevozna sredstva, oružije, helikoptere i avione. Iz “Kan lou kampa” kako se zvao, Tihomir i ostali američki vojnici polazili su u sve akcije. Tokom razgovora, on je voditelju RTS-a pokazao na mapi kampusa gde se šta nalazilo, kao i kako je izgledao život vojnika unutar utvrđenja.
Ono što posebno zapanjuje, jeste činjenica da su američki vojnici unutar baze imali i veliki broj javnih kuća u kojima su se nalazile prostitutke, dovedene tu specijalno zbog vojnika.
“Dosta ih je dolazilo helikopterom, bilo je više mrtvih nego ranjenih. Tamo su ih skupljali, pa su ih u kovčegu slali za Ameriku avionom. Na ratištu sam proveo od juna do novembra. Prvog dana kada smo došli, počeli smo da zidamo bunker, sve dok se ne završi, nema odmora i predaha, morao je da bude gotov. Upravo to veče, počelo je bombardovanje od strane Vijetnamaca. U toj akciji, nije bilo poginulih, ali je bilo dosta ranjenih. Nakon nedelju dana, ponovo su bombardovali, tada je bilo žrtava sa obe strane. Tada sam prvi put video mrtve vojnike. “
Na pitanje, kako su se borile snage Vijetnama, imao je samo reči hvale za protivnika.
“Vijetmamci se bore u velikim grupama, od 500 i 1.000, kombinovanim napadima, pešadaijom i minobacačima. Jako su dobri borci, znali su zašto se bore i nisu lako odustajali.”
“Najteže mi je bilo kada sam bio u “Fajv bejz Čarli”. Bio sam tamo šest dana, a oni su bombardovali taj deo osam dana. Sve je krenulo kada sam došao, bilo je jako teško. Tu mi je poginuo i drug iz vojske..”
Zbog činjenice da toliko vremena neprekidno boravio u ratnoj zoni, dobio je i medalju koja se dodeljuje onima koji na ratnom bojištu provedu duže od 72 sata. Tokom boravka na ratištu, bio je i ranjen, zbog čega je dobio medalju “Purpl hart” koja se dodeljuje ranjenima ili stradalima.
“Neki Vijetkongovac postavio je napravu na drvetu i čekao je da prođe neko da povuče kanap i da opali. Bilo nas je četvoro ili petoro, jedan je poginuo, dok smo nas dvoje bili ranjeni.”
Tokom razgovora, on je pričao i o životu u džungli, ali i o upotrebi narkotika među vojnicima.
“Drogirali su se. Kada sam došao, nisam znao za to, bilo je morfijuma i “pota”, odnosno, trave koje su prodavali Vijetnamci. Kupovali smo da smirimo živce. Deluje kao da pijete rakiju ili pivo. Svi su upotrebljavali to tamo.”
Kako je rekao, kada je video šta se sve dešava na frontu, pisao je bratu pisma da ne dolazi u Vijetnam i da se izvuče kako zna i ume. Međutim, posle dva meseca u kojima nije dobio povratni odgovor, nakon povratka u Ameriku, a pre puta za Jugoslaviju saznao je da se i on obreo u Vijetnamu, a kako je bio student medicine, bio je priključen bolničarima.
Da bi se izvukao iz pakla Vijetnama, pisao je majci u Jugoslaviju da mu pošalje pismo u kome navodi da je bolesna, te da je njegovo prisustvo neophodno. Iako u prvi mah nije uspeo, nakon tri meseca, dobio je dopust da poseti majku koja se zasita nalazila u bolnici. Iz Sajgona je otišao u Kaliforniju, odakle je odleteo za Čikago, pa za Beograd, gde ga je dočekao očuh, koji je živeo sa njegovom majkom na Karaburmi, nakon čega je posetio i majku u bolnici.
“Rodio sam se ovde, volim što sam došao… Ne bih želeo da se vratim u Vijetnam. Rok služenja tamo je oko godinu dana. Prosečno se vrati oko 300 ili 400 od njih hiljadu.”, rekao je on na kraju razgovora navodeći da je tokom boravka u džunglama Vijetnama, poput drugih vojnika, najviše pevao pesmu “Aj vona go home”, u izvedni Bobija Bera.
Nakon što se pojavio na prvom programu Radio televizije Beograd, kao i u nekoliko štampanih medija tog doba, Tihomir je rešio da ostane u Jugoslaviji. Ubrzo se oženio, ali posle svega godinu dana i razveo, nakon čega se ipak odlučio da ode nazad za Ameriku. Tamo je odslužio kaznu kao dezerter u visini od osam meseci. Po izlasku iz zatovra, venčao se sa Marijom, devojkom koju je upoznao pre odlaska u Vijetnam i sa njom je dobio dvoje dece, piše portal magazina “Oko”.
Tihomir i Marija su dobili svoje dece, Violetu i Radeta. Na kraju, par se 1979. godine razveo. Momirović je poslednjih godina živeo u Grčkoj i Srbiji. Nažalost, preminuo je 2022. godine i sahranjen je u Beogradu.
Preuzmite android aplikaciju.
