Миграције у западне земље, па и даље, преко океана, од самог почетка 20. века, био је Ел дорадо за многе Србе. Ипак, да живот преко баре није мед и млеко, најбољи доказ су приче оних који су спознали и тамну страну медаље, попут Тихомира Момировића, који је након што му се један део породице преселио у Чикаго, одлучио да служи у америчкој војсци.
Међутим, убрзо након што је стигао на ратиште, увидео је да је то била велика грешка, па је крајем 1967. године, сплетом околности, стигао у Југославију.
Рођен на Карабурми, Тихомир је заједно с оцем, братом и сестром отишао за Америку, у град Чикаго, када је имао само 12 година. О свом животу тамо, али и како је стигао до Вијетнама, он је причао гостујући у емисији код новинара Радио телевизије Београд Светолика Митића, која је емитована 24.фебруара 1968. године, по његовом повратку у Југославију. Том приликом, он је био у униформи каплара америчке војске, а са собом је понео и слике из Вијетнама.
Током разговора с Митићем, али и тадашњим новинаром листа Вечерње новости, који је са њиме урадио интервју који је изашао из неколико делова, Момировић је причао о томе како је изгледала обука за Вијетнам, о самим борбама, али и о оним тамним странама самог рата. Како је рекао тада, након што је успео да добије одсуство и обиђе болесну мајку у Београду, није желео да се врати у ВИјетнам, али ни у саму Америку.
“Имао сам 18 година, када сам отишао у војску 30. јула, 1966. године. Дошао сам војну азу Форт Нокс у Кентакију, где сам провео недељу дана, да би после отишао у другу базу на обуку, а када сам завршио обуку, отишао сам у Форт полк у Луизијани. Након тога следио је одлазак у базу у Тексасу, одакле сам отишао за Вијетнам. У том кампу су нам и рекли да идемо у Вијетнам. Имали смо у Америци џангл тренинг, била је то реплика Вијетнамске џунгле. Ту се ноћу тренира, вежбали смо како се напада, како да се смакну замке, како да се поставе, како треба да се пуца, а када не…”, започео је он своју војну причу.
Како је рекао, тренинг камп је имао реплику аутентичних вијетнамски села, где су имали показне вежбе. Наиме, вежбали су тактику како да претресају села, како да упадају у њих ако су противничка, а како улазе у село ако су она миродопска. Поред тога, како је Тихомир рекао, вежбали су и како да пронађу замке, али и како се претресају земунице у којима су скривене непријатељске снаге. Оно што је посебно навео, јесте чињеница да су током вежбања користили и гас који се бацао из хиликоптера, а служио је да се њиме истерају људи из кућа, који би потом били неутралисани. Према његовим речима, тај гас у реалним биткама, био је отровнији од онога који су користили на тренингу, те је за само 15 минута могао да усмрти човека.
Позив да иде у Вијетнам, добио је у мају. Како је рекао, након тога је добио одсуство од месец дана, да би се пут Вијетнама упутио у јуну 1967. године , преко Калифорније и Хаваја. Ту су добили новац који се само користио у Вијетнаму. Почетна плата му је била 280 долара, а како је рекао, она је зависила од чина.
Камп у коме су боравили током рата у ВИјетнаму, био је опасан бодљикавом жицом, а само утврђене је имало бункере и тешко наоружање, потребну за одбрану. Такође, у њима су се налазиле мајсторске радионице за сва превозна средства, оружије, хеликоптере и авионе. Из “Кан лоу кампа” како се звао, Тихомир и остали амерички војници полазили су у све акције. Током разговора, он је водитељу РТС-а показао на мапи кампуса где се шта налазило, као и како је изгледао живот војника унутар утврђења.
Оно што посебно запањује, јесте чињеница да су амерички војници унутар базе имали и велики број јавних кућа у којима су се налазиле проститутке, доведене ту специјално због војника.
“Доста их је долазило хеликоптером, било је више мртвих него рањених. Тамо су их скупљали, па су их у ковчегу слали за Америку авионом. На ратишту сам провео од јуна до новембра. Првог дана када смо дошли, почели смо да зидамо бункер, све док се не заврши, нема одмора и предаха, морао је да буде готов. Управо то вече, почело је бомбардовање од стране Вијетнамаца. У тој акцији, није било погинулих, али је било доста рањених. Након недељу дана, поново су бомбардовали, тада је било жртава са обе стране. Тада сам први пут видео мртве војнике. “
На питање, како су се бориле снаге Вијетнама, имао је само речи хвале за противника.
“Вијетмамци се боре у великим групама, од 500 и 1.000, комбинованим нападима, пешадаијом и минобацачима. Јако су добри борци, знали су зашто се боре и нису лако одустајали.”
“Најтеже ми је било када сам био у “Фајв бејз Чарли”. Био сам тамо шест дана, а они су бомбардовали тај део осам дана. Све је кренуло када сам дошао, било је јако тешко. Ту ми је погинуо и друг из војске..”
Због чињенице да толико времена непрекидно боравио у ратној зони, добио је и медаљу која се додељује онима који на ратном бојишту проведу дуже од 72 сата. Током боравка на ратишту, био је и рањен, због чега је добио медаљу “Пурпл харт” која се додељује рањенима или страдалима.
“Неки Вијетконговац поставио је направу на дрвету и чекао је да прође неко да повуче канап и да опали. Било нас је четворо или петоро, један је погинуо, док смо нас двоје били рањени.”
Током разговора, он је причао и о животу у џунгли, али и о употреби наркотика међу војницима.
“Дрогирали су се. Када сам дошао, нисам знао за то, било је морфијума и “пота”, односно, траве које су продавали Вијетнамци. Куповали смо да смиримо живце. Делује као да пијете ракију или пиво. Сви су употребљавали то тамо.”
Како је рекао, када је видео шта се све дешава на фронту, писао је брату писма да не долази у Вијетнам и да се извуче како зна и уме. Међутим, после два месеца у којима није добио повратни одговор, након повратка у Америку, а пре пута за Југославију сазнао је да се и он обрео у Вијетнаму, а како је био студент медицине, био је прикључен болничарима.
Да би се извукао из пакла Вијетнама, писао је мајци у Југославију да му пошаље писмо у коме наводи да је болесна, те да је његово присуство неопходно. Иако у први мах није успео, након три месеца, добио је допуст да посети мајку која се засита налазила у болници. Из Сајгона је отишао у Калифорнију, одакле је одлетео за Чикаго, па за Београд, где га је дочекао очух, који је живео са његовом мајком на Карабурми, након чега је посетио и мајку у болници.
“Родио сам се овде, волим што сам дошао… Не бих желео да се вратим у Вијетнам. Рок служења тамо је око годину дана. Просечно се врати око 300 или 400 од њих хиљаду.”, рекао је он на крају разговора наводећи да је током боравка у џунглама Вијетнама, попут других војника, највише певао песму “Ај вона го хоме”, у изведни Бобија Бера.
Након што се појавио на првом програму Радио телевизије Београд, као и у неколико штампаних медија тог доба, Тихомир је решио да остане у Југославији. Убрзо се оженио, али после свега годину дана и развео, након чега се ипак одлучио да оде назад за Америку. Тамо је одслужио казну као дезертер у висини од осам месеци. По изласку из затовра, венчао се са Маријом, девојком коју је упознао пре одласка у Вијетнам и са њом је добио двоје деце, пише портал магазина “Око”.
Тихомир и Марија су добили своје деце, Виолету и Радета. На крају, пар се 1979. године развео. Момировић је последњих година живео у Грчкој и Србији. Нажалост, преминуо је 2022. године и сахрањен је у Београду.
Преузмите андроид апликацију.
