Војвођански аутономаши данас генеришу много мању политичку и друштвену снагу него што је то био случај пре само нешто више од деценије. Ова идеја и покрет, међутим, нису настали преко ноћи и они имају свој историјат који се може јасно дефинисати кроз догађаје и чиниоце током скоро читавог XX века. Где су онда корени аутономаштва у Војводини и ко су креатори ове идеје која је у једном моменту представљала опасност за читаву државу?
Појам аутономија је састављен од две грчке речи: ауто (сам) и номос (правило, закон), што у слободном преводу ствара реч самозакоње.
Политичка конотација термина аутономија везана је за могућност самосталног доношења и спровођења прописа или доношења и извршавања прописа независно од државне власти, дефинисано као „одређени степен самосталности мањег колективитета према већој целини, који се налази између две крајности: потчињености и независности“.
У овом случају мањи колективитет представља покрајину, а већи државу, у нашем случају републику.
Аутономаштво или аутономизам, што је термин који следбеници ове идеје више преферирају, јесте јасно идеолошки утемељено остваривање аутономије у политичком животу Србије, а који је везан готово искључиво за Војводину, будући да је борба за косовско-метохијску аутономију временом добила обрисе сепаратизма, успостављањем доминације албанског становништва на тој српској покрајини.
Област данашње Војводине, са одређеним територијалним проширењима и сужењима, која су зависила од тадашње воље Хабзбуршке монархије и могућности Срба да се изборе за своју територијалну аутономију унутар царства, носила је различите називе: Српска Војводина, Српско Војводство или Војводина Србија (1848 – 1849), Војводство Србија (1849 – 1860), а од 1945. године и доласка комуниста на власт, област Бачке, Срема, Баната (а некада и Барање), носи назив Војводина.
Сама реч „Војводина“ указује да је то област којом управља војвода.
Све до укидања Српске Војводине и Војводства Србије, као аутономних области Срба у Аустријском царству, територија је у сваком од имена, којих је било више, носила назив „Србија“ или „Српска“, чиме се указивало да је то територија коју су формирали Срби, остварујући тако захтев за аутономијом у оквиру царства, уз уважавање права свих осталих народа који су на територијама Војводине живели.
Када су војвођанске области 1918. присаједињене Краљевини Србији, тај чин је остварен на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, што значи да се назив Војводина тада није ни помињао!
Име Војводина се, након Војводства Србије које је укинуто 1860. године, у уставно-правне оквире (овај пут југословенске комунистичке државе) враћа 1945. године али без префикса „Српска“ који је последњи пут садржала.
Иза овог потеза револуционарне власти и комунистичке партије, а што ће се много година касније испоставити као тачно, крила се намера да се Војводина одвоји од остатка Србије и да јој се креира нови идентитет и историја, а све под мантром мултиетничности и мултикултуралности коју остатак Србије не познаје.
Историја аутономије војвођанских области може да се разврста на два основна периода, у зависности од карактера и циља који је имала.
Први је аутономија војвођанских Срба до присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији новембра 1918. и са Србијом потоњој Краљевини СХС, а други је од настанка Краљевине СХС до данас.
Суштина аутономије Срба у границама Хабзбуршке монархије и Аустро-угарског царства била је очување културних, верских и народних обичаја српског народа, са циљем да се области на којима су Срби живели и које су сеобама населили у повољном моменту припоје матици Србији.
С друге стране, карактер аутономије у новоствореној, великој југословенској држави, како монархистичкој тако и још израженије социјалистичкој, био је више социо-економски и политички.
Идеје о аутономији Војводине, овај пут на другачијим темељима постављене од оних које су Срби захтевали кроз историју постојања Хабзбуршке монархије и Аустро-угарске, поново се рађају крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века и упориште имају међу Србима имућнијег и образованијег слоја: поседницима, већим и средњим трговцима, предузетницима, привредницима, интелектуалцима и службеницима претежно либерално-демократске политичке оријентације.
Чињеница да је Војводина била порески најоптерећеније подручје у држави, јер је та област издвајала 25% пореза у односу на 14,8% становништва и 10,6% територије, умногоме је допринела рађању војвођанске аутономије каква нам раније није била позната.
Неки од носиоца ове идеје били су: Душан Дуда Бошковић – адвокат из Панчева и председник Самосталне демократске странке, Јован Јоца Лалошевић – адвокат из Сомбора и члан Радикалне странке, Блашко Рајић – лидер Странке бачких Хрвата из Суботице, представник војвођанских Мађара Иван Нађ из Бечеја, Јанко Буњик као заступник Словака и други.
Највећи пропагандни лист војвођанског аутономаштва био је лист „Панчевац“, касније преименован у „Војвођанин“.
Видљиво је да након уједињења војвођанских области у нову државу политички спектар добија ново идеолошко усмерење које су заступали и поједини Срби, а то је да борба за национално ослобођење и уједињење, која је сада остварена, није више примат, већ су се као основни проблеми изнедрила економска и социјална питања, а што је довело до јачања левих идеологија које су потпуно занемаривале национални идентитет као некада дефакто суштинско питање у Војводини.
Тиме је отворен пут за анимозитет према „србијанском“ као нечем што је страно и окупаторско, односно ка „Србијанцима“ као експлоататорима Војводине, што је теза коју су наследили и многи данашњи аутономаши.
Војвођански аутономисти тих година савезнике проналазе у хрватским политичарима који су исто као и они заступали идеју федералистичког уређења, тада већ Краљевине Југославије.
Резолуција под именом „Загребачке пунктуације“ или „Новосадска резолуција“, састављена од заједничких закључака Хрватске сељачке странке, под вођством др Влатка Мачека и Самосталне демократске странке Душана Бошковића, донета је почетком новембра 1932. године.
Ова резолуција се позивала на ревизију државне заједнице која је створена 1918. године, враћање на концепт историјских области тј. покрајина које су се припојиле Краљевини Србији, а на основима ове резолуције и њених закључака о 7 области које треба да чине Југославију, 1943. године Југославија је подељена на федералне јединице.
Додуше, подела која је остварена на заседању АВНОЈ-а 1943. подразумевала је шест федералних јединица друге Југославије, међу које Војводина није спадала, али је тим новим уставом први пут остварена њена аутономија у југословенској државној заједници.
Комунисти су такође имали федералистичку визију уређења Југославије, па самим тим и предвиђену аутономију за Војводину, што су и формално изразили на ИВ земаљској конференцији 1934. године.
Јосип Броз Тито у писму Веселину Маслеши истиче став да „народ у Војводини има право да се изјасни о свом односу према државној заједници“, као и да се „право самоопредељења свих народа, па и народа у Војводини, мора поштовати и да им се дозволи да одлуче да ли ће да сачувају своју регионалну самосталност у федеративној држави“.
Као што се види, и комунисти су сматрали да је Војводина посебна територијална јединица, потпуно одвојена од Србије, што је политика карактеристична за аустро-угарски период доминације.
Поставља се једино питање зашто онда попут Војводине и Далмација или Славонија нису третиране као посебне покрајине, одвојене од Хрватске, већ су ушле у њен састав, иако Далмација има вероватно и много мање историјских веза са некадашњом Хрватском него што Војводина има са ужом Србијом?
Комунисти су, у складу са својом предратном политиком формулисаном још на Дрезденском конгресу 1928. године, на другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године предвидели послератни статус Војводине као аутономне покрајине у федералној Србији, која би била део Демократске Федеративне Југославије.
Након завршетка Другог светског рата, у Новом Саду је 30. и 31. јула 1945. одржана Скупштина изасланика народа Војводине на којој је донета одлука да Војводина постане аутономна покрајина, а што је прихватило Треће заседање АВНОЈ-а у Београду 10. августа 1945. године, као и Народна скупштина Србије.
Последњи корак био је Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине, усвојен од стране Председништва Народне скупштине Србије исте године, након месец дана.
Питање војвођанске аутономије је тиме први пут добило своју уставно-правну потврду, а осим закона, пар година касније је донет и први Статут АП Војводине, који је потврђивао све законске ингеренције покрајине.
Аутономаштво, као идеја коју су до уставних реформи из 1989. године спроводили комунистички носиоци власти у АП Војводини, бачена је на маргине за време власти Слободана Милошевића, али је поново оживљена петооктобраским променама 2000. и доласком на власт Демократске странке.
Тада велику улогу у покрајинској администрацији добија Лига социјалдемократа Војводине, политичка опција која је и данас највећи носилац идеје војвођанског аутономаштва.
Једна од одлика савременог аутономаштва је и прављење паралеле између Војводине и Каталоније, тј. позивање аутономашких политичара на статус Каталоније као модел којем Војводина треба да тежи.
Оно што се прећуткује јесте велика разлика између ове две аутономне области: Каталонија као део Краљевине Шпаније поседује културну, историјску, па чак и етничку посебност која не може да се упореди са Војводином.
Док Војводину као територијалну област српске државе, осим српског народа, насељава и више етничких мањина, Каталонију насељавају Каталонци као засебна етничка група која поседује свој језик, своје симболе и своју историјску изузетност, те је отуда свака паралела са Војводином немогућа.
Србија је једна и недељива!
Постоје области наше државе које сигурно имају своје различитости од неких других области, уосталом треба само погледати Немачку – северне покрајине и Баварска се разликују можда и више него Суботица и Врање.
Те разлике не смеју да представљају алиби за стварање вештачких подела унутар ионако ослабљеног српског националног корпуса, а поготово не подстицањем једне неприродне аутономије каква је војвођанска, аутономије која је својим продубљивањем умало довела до сецесије Војводине од остатка Србије.
Зато је решење у перспективи децентрализовати Србију на један много природнији и економски сврсисходнији начин, и тиме сузбити аутономаштво као ватру која стално тиња и прети да се распламса у свој негативни облик – сепаратизам.
Преузмите андроид апликацију.
