Тај жамор зна свако ко је ушао у кафану у петак увече, или у кафић у крају у понедељак ујутру, када се сабирају утисци након бурног спортског викенда.
За једним столом водиће се жустра расправа о дуплом колу Евролиге и томе да ли је Жељко Обрадовић погрешио са појачањима; за другим ће онај навијач Арсенала који је већ годинама у “бедаку” гласно причати да је напокон дошла Аргетина година; за трећим ће се већ гледати унапред, у највеће фаворите за Светско првенство 2026, док ће се четврти сећати свих пропуштених шанси српског и југословенског фудбала.
Нечија супруга или љубоморна девојка би то назвала “бескорисним знањем”, али то не може да буде даље од истине: заправо, лепота познавања спорта је могућност да се без превише муке уклопите у свако друштво.
Није тешко замислити да између та два стола крене добацивање, па мерење ко више зна о спорту, па ко је успешнији у клађењу и како изгледа најбољи недобитни тикет који је икада направљен, или који оператор у Србији нуди најбоље квоте или има највише бонусе – мада би одговор на то сигурно знао онај у друштву који прати Легалбет, сајт који рангира најбоље кладионице у Србији.
Зато је спорт много више од игре; он је често “друштвена валута” која вам може помоћи да стекнете нова пријатељства и продубите стара, или да пронађете заједнички језик чак и тамо где не познајете никога.
Знање и емоције
Нама мушкарцима често спочитавају да не умемо да исказујемо емоције, да смо превише затворени, да не умемо ни да патимо. То, наравно, није истина, о чему ће вам посведочити свако коме је у свежем памћењу пораз од “Дрим тима” на Олимпијским играма у Паризу или промашени пенал Предрага Мијатовића против Холандије.
Истина је да нам је лакше да комуницирамо кроз спорт, да испољавамо страст због нечега што се десило на терену или паркету. Мушка пријатељства се не граде кроз исповести и трачарења, већ кроз заједничка сећања, а ту спорт игра највећу, готово ритуалну улогу.
Као што се у неким круговима вреднује знање о вину, а у другим о историји или књижевности, тако се у мушком друштву поседовање сијасет информација сматра валутом која уме да отвори и гвоздена врата. Што више знаш, то ти је “куповна моћ” већа у мушком колективу. Што су ти интересовања шира, а приче о утакмицама на којима си био и тикетима који су ти “прошли” убедљивије, то ће ти и ауторитет бити већи.
Још уколико то заиста и “уновчиш”, било састављајући тикет или на неком од све бројнијих паб квизова који се организују у Београду, Новом Саду и бројним другим мањим градовима у Србији, гледаће на тебе другим очима.
Како се мушкарци зближавају
Али, спорт може и да отвори врата нових друштава. Размислите и сами ко су вам најбољи пријатељи и како сте се зближили: ако се вратите у прошлост и зачепркате по сећањима, схватићете да су вам први разговори углавном били о навијачким бојама и о доживљајима са стадиона. Врло се често догађа да су најбољи пријатељи са “супротних” страна стадиона, да једном срце куца за Звезду, а другоме за Партизан, али је права реткост да се неко ко је залуђен за спортом дружи са неким ко пребацује канал када чује шпицу Лиге шампиона.
С те стране, спорт уме да буде “улазница” за неко ново друштво и неке нове разговоре. Уместо да “обрнете туру” у кафани, можете да се похвалите знањем о головима или кошевима у последњој секунди; а у сваком мушком “колективу” постоји и онај који је врховни ауторитет за тактику или судијске одлуке.
Додатне поене добија онај који има “инсајдерске” информације о трансферима или о почетној постави коју спрема тренер или селектор. Тако знање о спорту постаје много више од тривијалне и пролазне забаве – оно може чак и да буде симбол статуса, макар у тим малим оквирима.
Научно објашњење
Чињеница је да спорт сажима све оно што мушкарци носе у себи: и жељу за колективом и друштвом, али и такмичарски дух. У спорту се вреднује рад и резултати, а он вам пружа и могућност да покажете емоције, чак и оне најрањивије. Мушкарци га често користе као вентил, било да га играју или само да разговарају о њему.
Све то пренело се и на друштвене мреже, па у последње време имамо појаву “инфлуенсера”, људи које ваља пратити јер поседују информације и знања и не либе се да их деле. Уместо туре у кафићу, довољно је ударити “лајк”, али и ово постаје нека врста признања.
Наравно, у свему треба бити умерен. Један научни рад, који потписују Дејна Јанг и Лиса Гибс са Универзитета у Мелбурну, говори управо о спорту као о друштвеном капиталу, али упозорава и да из тих разговора не би требало искључити мањинске групе: у спорту, као и за кафанским столом, треба да има места за све добронамерне.
И игра и идентитет
Спорт, а посебно знање о спорту, представља неку врсту друштвеног кода. Он је, на много начина, последње уточиште мушкараца, начин да се гради поверење и отвори комуникација међу особама које се можда нису ни познавале.
На крају крајева, то је и даље место на којем ће неко поменути једну пречку и сви ћемо знати о ком се тренутку тачно ради.
Преузмите андроид апликацију.
